Nasiliničko ponašanje socijalnih radnica u Blacu dobilo je svoj epilog.
Ministarstvo za rad,zapošljavanje,boračka i socijalna pitanja predložilo je da se pokrenu disciplinski postupci prema radnicama Centra za socijalni rad u Blacu.Predlog Ministarstva je da radnice budu suspendovane, a da vršiteljka dužnosti direktora te ustanove bude smenjena.
Inspekcija socijalne zaštite je tokom vršenja vanrednog inspekcijskog nadzora u predmetu nedozvoljenog ponašanja zaposlenih u Centru za socijalni rad u Blacu prema maloletnim M. D. i M. D. utvrdila da su zaposlene prekršile Zakon o socijalnoj zaštiti, Pravilnik o zabranjenom postupanju zaposlenih u socijalnoj zaštiti i Kodeks profesionalne etike stručnih radnika socijalne zaštite Srbije, navodi se u saopštenju Ministarstva. Utvrđebno je, takođe, da su radnice Centra za socijalni rad u Blacu svojim ponašanjem ugrozile zdravlje i bezbednost korisnika.
Svaka čast Ministarstvu koje je, na ovakav način, reagovalo odmah. Treba pozdraviti i mere koje je preduzelo. Jer ponašanje soocijalnih radnica, koje na silu pokušavaju da iz kuće izvuku dete koje se otima, je za svaku osudu. Sve preduzete mere, i to odmah, su na mestu.
Novinari su se, ovih dana, baš pozabavili ovim slučajem. I treba. Ovim i mnogim drugim sličnim slučajevima u kojima akteri priče prođu nekažnjeno, a reč je o teškim ljudskim sudbinama i komplikovanim pričama.
U svim tim pisanijama u medijima niko ne pita i ne potraži odgovor na pitanje: Šta će se dogoditi sa Markom i Marijanom koji žive sa nepokretnom bakom u strahu da će ih razdvojiti?
Kakva je njihova dalja sudbina i šta će se preduzeti da problem bude rešen na najbolji i najbezbolniji način po njih. Jer Marko i Marijana su samo deca. Deca ostala bez majke, sa ocem koji o njima ne brine čak ih i tuče, i nepokretnom bakom koja, i da hoće da brine, nije kadra. Oni sa svojih desetak i trinaest godina brinu o baki. Bez iskustva kako to valja činiti, a i bez para koje su im neophodne za život. To je suština priče, a bahati socijalni radnici su samo deo nje, i oni su dobili šta su zaslužili.
Mnogo je dece sa tragičnim sudbinama koja se potucaju od nemila do nedraga – od Centara za socijalni rad, preko Domova za nezbrinutu decu,do hraniteljskih porodica, u nekim slučajevima i usvajanja. Gledano sa stanovišta Zakona u većini slučajeva se sve procedure poštuju, radi se po propisima i Zakonima, pronalaze rešenja koja su rešenja za one koje ih traže, vrlo retko i rešenja za one kojima pomoć treba. Ne mali broj puta su deca “otimana” iz sredina na koje su navikli “za njihovo dobro”, smeštana tamo gde socijalni radnici i “timovi stručnjaka” smatraju da je za njih najbolje, ne mali broj puta su, možda, na kraju balade imali sve, a nisu imali ništa. Ne mali broj puta su polomljene u paramparčad male ljudske duše za koje niko ne pita kako im je, i niko ih ne konsultuje šta bi oni hteli i želeli. Sve, što mi inače imamo, njima je već oduzeto, pa im na kraju oduzimamo i “poslednju želju” da kažu šta bi voleli i gde misle da bi im bilo dobro.
U zamenu za sve – mi procenjujemo šta je njima dobro. Pa ako ne pristanu na “naše dobro” spremni smo i silu da upotrebimo, kako bi im dokazali da treba da rade po našem, a ne njihovom naumu.
Mnogo je sve to strašno i tužno. Posebno je tužno uz saznanje da sve to radimo najnevinijim stvorenjima, onima kojima je ljubav najpotrebnija, i onima koji su posle dolaska na svet odmah okusili svu težinu življenja. Tumbamo ih, uznemiravamo ih, povređujemo ih – pod izgovorom da im pomažemo. A onda od njih zahtevamo da izrastu u normalne ljude. Malo sutra će to da se dogodi uz metode koje primenjujemo. Ovde na mislim samo na pojave nasilničkog ponašanja, poput ovog poslednjeg, ovde mislim na kompletnu procedure oko njihovog zbrinjavanja kojom ih na početku života osakatimo do te mere,da nikada više ne mogu da se sastave i budu ljudi. Mali ili, veliki, svejedno je.
Volimo li mi našu rođenu decu? Suvišno pitanje, reći ćete. Epa, zamislimo na trenutak našu decu na mestu te druge dece i pokušajmo da odgovorimo na pitanje: Šta bismo tada uradili. Ne pitaj, odgovorila bih ja.
23.mart
