Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – ZAROBLJENI U ROBOVANJU

ŠTO DA NE KAŽEM – ZAROBLJENI U ROBOVANJU

0

Otkaz je reč od koje se ljudima na našim prostorima diže kosa na glavi. Reč koja, uglavnom, podrazumeva da si otkaz dobio iz bilo kojih razloga. A možeš da ga dobiješ danas i u državnoj i u privatnoj firmi. Iz bilo kojih razloga, čak i besmislenih, razume se. A onda plivaš, snalaziš se, mučiš se, moliš, kumiš i ponižavaš se. Ali sve to moraš, moraš da bi živeo, da bi izdržavao porodicu, i da bi se osećao kao čovek. A možeš li da se osećaš kao čovek?

Krenimo od statističkih podataka. Za prosečnu potrošačku korpu u Srbiji, u prvom kvartalu 2022 bilo je potrebno 1,13 prosečnih zarada, koja je iznosi 72 067 dinara, objavio je Republički zavod za statistiku. To znači da je za prosečnu potrošačku korpu u Srbiji potrebno izdvojiti oko 81 500 dinara, skoro 10 000 dinara više od prosečne plate.

Dakle, sa prosečnom platom se ipak mora živeti sa minimalnom potrošačkom korpom. Međutim, prosečna plata je suma koju dobar deo stanovnika Srbije može samo da zamišlja, teško da zaradi. Znači, u klopci si. Ko miš u mišolovci.

Zato mi je pažnju privukla objava jedne mame koja kaže da je dala otkaz jer ne želi da radi za 250 evra i zatražila podršku svojih pratilaca. Podržali su je oni sa bravo, alal vera, tako treba, a sve to praćeno brojnim komentarima, koji nisu od pomoći, ali je to podrška hrabrom potezu jedne mame koja se usudila.

“Nema većeg bogatstva od davanja otkaza. To će vam se vraćati 1000 puta u budućnosti, da vas podseti da ste slobodna, pametna i jaka žena. Nek se nose kreteni i halapljiva ološ koji bi kevu prodali za 100 evra.”

Pa ono jest tako, ali je li realno? Šta će dotična mama da radi sutra kada deca budu tražila da jedu, da piju, da se obuku, da žive? Reći će im da je bila hrabra, pametna i da je sada slobodna. Teško da će to da pije vodu u životu. Posebno ako nemaš pomoć, ako nema ko da te podrži. Pa nije ovo Zapad, nije ovo taj njihov kapitalizam i tržište rada na kojem možeš da se snalaziš na sve strane. Nije, ovo je srpski kapitalizam koji podrazumeva “pristajanje na sve”, samo da preživiš.

“Za te pare, pa i veće, će se uvek naći posao. Ja to objašnjavam samoživim kada kažu ima posla. Ima – bilo je i za robove posla. A niko neće, ako ne mora, da bude rob”, jedan je od komentara. Niko neće ako ne mora da bude rob. Baš u tome i jeste štos, što mora. Jer nema drugog izlaza. Pristajanje na sve, rekoh. Pa i da budeš rob.

“Podršku imaš. Ali kad treba platiti račune i hranu onda svi nestaju. Trebala si prvo naći drugi posao pa onda otkaz. U svakom slučaju puna podrška i želja da brzo nađeš posao. (Pisano iz ličnog iskustva).” Ovo je malo razumnije i trezvenije. Ali, kad čoveku pukne film, onda mu pukne za sve pare.

Problem je u tome, što kod nas pucanje filma nije dozvoljeno. Pucanje filma znači da si sam sebe pokopao. Upao u nevolju, koja rađa nove nevolje. I iz kojih nemaš izlaza. Zato naš čovek pristaje da bude rob. Da radi za 250 evra, pa i manje, bitno je da nešto nekada stigne. A kako će

to “nešto” da raspodeli i razvuče, e to je već njegov problem, nije problem poslodavaca. Poslodavac je već bio ljubazan samim tim što mu je dao posao.

Nepristajanje na loše nije dozvoljeno, bez obzira na naše smele izjave i tapšanja po ramenu uz alal vera i svaka ti čast. Mi smo u klopci, rekoh na početku. Ne znam ko je krivac – mi ili oni, ali smo definitivno zarobljeni u robovanju.

A to da posla ima je tačno, nije laž. Posla ima za robove, za one koji hoće da budu slobodni, nisam baš sigurna.

Da li biste vi dali otkaz u ovakvoj situaciji? Ukoliko ne, šta vas motiviše da ostanete na poslu sa ovakvom platom? Ukoliko biste dali otkaz, šta ćete posle toga? To su pitanja na koja treba pronaći odgovor, pa se tek onda usuditi. Da se junači, svako od nas može. Stvar je u tome, ne da pogineš kao junak, već da kao junak živiš. A to je malo teže.

15. oktobar

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde