Ko o čemu, baba o uštipcima. A ja o letu. I pojavi sa kojom se leti suočavamo. Da ne osećam na sopstvenoj koži, ne bih ni govorila o tome. Ne bi me bilo briga. Ali briga me je, i iznervirana sam i ljuta. Zato što se neko usuđuje da mi usporava i kvari život. Zato što od tog nekog ja zavisim, jednako kao i ono, što hoću da završim, a ne zavisi od mene.
A taj NEKO je, gle čuda, na odmoru. I onaj drugi NEKO je na odmoru. I na koja god vrata da pokucam, svi su negde otišli, ili tek treba da se vrate, ili su pošli pa se spremaju da krenu. Što je najgore kod tog NEKOG moraš da odeš na noge kako bi se uverio da ga nema, jer se na telefon niko ne javlja, kada hoćeš da proveriš. Izgleda da su im i telefoni na odmoru.
Sikćem, režim i lajem, da ujedam ne mogu, jer nema koga. Otišao na odmor. I pokušavam da skontam u svojoj glavi, nenaviknutoj na ovakve pojave, šta se to događa s nama. Svima su potrebne pare, svi kukaju da su na ivici siromaštva, svi zapomažu i traže nešto od države, a svi otperjali. Kako se otvoriše ove granice, nestadoše dok si rekao britva. Eventualno, ukoliko zoveš, može da ti se vrati poruka: U romingu sam. Vraćam se tada i tada.
Kad se vratiš bato, ti meni više nećeš biti potreban. Ode baba s kolačima u međuvremenu. Dao si mi, kao neko nadležan, rok koji treba da ispoštujem, a meni vezane ruke jer tebe nema kako bih ja taj rok mogla da ispoštujem. A kad se vratiš, e onda ćeš mi reći da sam zakasnila. Prošo rok. Ovde bih najradije da opsujem, ali ne ide. Na televiziji se ne psuje i ne izgovaraju ružne reči. Te stoga, pokušajte da zamislite kako bi zvučale neizgovorene reči. Mada, mislim da ne možete da zamislite. Mnogo grozno bi zvučalo sve, samo da mogu da ga kažem.
I tako nekoliko meseci tokom leta. Građani, mislim na sve obične nesrećnike sa mali milion problema, mogu lepo da otpišu taj, za odmor rezervisan period, i da čekaju gore navedene drugare da se lepo izodmaraju, kako bi na jesen mogli, onako sveži i odmorni, da nam se deru na šalterima, da nas vraćaju po sto puta, i da ih ima, ali su i tada prilično neupotrebljivi.
U isto vreme, dok se nerviram zbog sitnih šrafova države u kojoj živim, čitam: Predsednik Vučić udarnički na 40 stepeni. Obilazi gradilišta, otvara fabrike i puteve, dok ministri letuju. Pa eto, šta ja vama pričam. I predsednik ima isti problem. Dok on obilazi, njegovi ministri se brčkaju u moru.
Gotovo da nema dana da Vučić nije u nekom delu Srbije ne bi li se lično uverio kako napreduju radovi, piše u nastavku. Po najvećim vrućinama i u jeku godišnjih odmora. Pa ima li taj čovek dušu? Šta ga je spopalo kada svi njegovi saradnici koriste prava, koja su im Bogom dana? Mora li baš, po ovoj vrućinčini, da se maje po svim ćoškovima zemlje Srbije, sa svima da razgovara, sve da vidi svojim očima, a usput da ide i na brojne sastanke I razgovara sa stranim državnicima. Ponekad mi se čini da se je klonirao.
A onda ukapiram da se nije klonirao, već samo radi svoj posao. Što mi se dopada, jer život ne sme da stane ako je leto. I ako su odmori. Život mora da teče, a ljudi da se prestrojavaju i krpe rupe. Da građanin ne vidi da su na odmoru, a oni da odmaraju. Niko im to ne brani, nisam rekla.
Nije mi jasno što predsednik malo ne edukuje te njegove oko njega, da se uzmu u pamet i ne nerviraju narod. Zato što iznervirani građani ne psuju njegove saradnike, već njega. Evo, jutros na autobuskom stajalištu slušam gospođu koja ga iznagrdi, jer je đubre svuda naokolo, a kante nema. Vučića spominje, ne onog što je zaboravio da počisti, jer je možda i on na odmoru.
Ubij me ako kapiram ovaj naš sistem. I još 100 godina da živim, neću ga ukapirati. Biće da je problem u meni – nisam bila na odmoru.
17. jun
