Fejs je ne samo mesto za naša neobavezna ćaskanja sa prijateljima, mesto gde se često našalimo ili lečimo raznorazne komplekse, destinacija koja nam pruža priliku da ne gledajući sagovornika u oči budemo hrabri i izgovaramo teške reči, najčešće začinjene mržnjom.
Fejs je odlična prilika za udvorništvo i poltronstvo mnogih od nas koji, i ne čitajući post, lajkujemo osobe koje će nam biti potrebne u životu, ili one moćne i na položajima za „zlu ne trebalo“.
Legnu nam nekako postovi u kojima možemo pojedince da izvrgnemo ruglu, zakucamo na stub srama, pa i život upropastimo ne uključujući mozak kada nam ruka krene da udarimo „lajkić“.
O raznoraznim cicama koje su „lepe i prelepe“, iako su daleko od toga, neću ni da govorim. Lajkujemo, komentarišemo, mudroserišemo do iznemoglosti i nazad.
Zašto sve ovo govorim? Pa govorim zbog toga što sam se rastužila do bola posmatrajući danima (i mesecima) jedan te isti post, jedne te iste devojčice – Lane, čija je majka verovatno smatrala da na ovom mestu može da privuče najveći broj ljudi koji bi pomogli njenom bolesnom detetu.
Badava piše: „Ljudi, ovom detetu je hitno potreban lek! Ne morate da donirate novac, samo kliknite ispod na dugme „PODELI“ to je jedini način da se ova vest proširi i da skupimo SMS poruke.“
Gledam, i ne mogu da verujem. Pa neće ni da kliknu, ni da podele, makar to ništa i ne pomoglo. Bar bi svoju savest oprali pred sobom. Ali neće, neće za malu Lanu da odvoje par sekundi i da kliknu.
Da se je kojim slučajem pojavila neka zadrugarka koja je odlučila da piše knjigu, ili da stavi silikonske grudi i usne, kliktali bi pa bi prštalo na sve strane. I komentarisali, i uključivali se u priču, i gubili ne sekunde već sate, i udubljivali se u glupavu priču, ali za Lanu – za Lanu nemaju vremena samo da kliknu i podele. Šta ih košta?
Lani je u sedmom mesecu postavljena dijagnoza Osterogenesis Imperfecta. Za četiri godine je imala četiri preloma leve butne kosti. Pored ove bolesti, ona ima jako malu gustinu kostiju, ne može sama da ustane, i dalje koristi pelene. Roditelji je čuvaju kao da je devojčica od stakla.
A sve je moglo da bude drugačije da nije bilo greške lekara po samom rođenju. Sve bi bilo i sada drugačije da Lana može da dođe do leka koji uopšte nije skup, ali ne može da se primeni kod kuće, mora u bolnici. A bolnica ga nema. Ni u Nišu, ni u Beogradu. Taj jeftini lek treba da se naruči iz inostranstva i primeni u bolnici uz nadzor lekara. Nikako do tog cilja da se stigne.
Potrebno je da samo kliknemo i pomognemo Lani da probudi nečiju savest, da je primeti onaj ko treba. Ništa posebno ona od nas ne traži. A i to nam je teško.
Razmišljam o nama, kao ljudima, i nije mi dobro. Nije mi dobro jer je velika većina sklona da bistri visoku politiku, da se unosi u tuđe živote i presuđuje im, a ne može jedan sitan, ljudski gest da učini. Nije mi dobro pri pomisli da i ja, i vi, i svako od nas može da bude u istoj ili sličnoj situaciji (uključujući i sve koji klikću na fejsu bez trunke mozga u glavi i lišeni bilo kog osećanja), nije mi dobro jer počinjem da se bojim života i svih nas zajedno.
A ponavljamo ko papagaji kako smo mi jedan topao narod, kako su oni tamo na Zapadu hladni i bez osećanja, kako je ovo ili ono naša prednost. Ma đavola jeste. Prednost na rečima, ne i na delima. Uostalom kao i u mnogim drugim prilikama u kojima prosipamo reči i obećanja, ništa ne čineći u životu.
Lanin post se i dalje vrti na fejsu. Potrudite se da vam padne u oči i pročitajte šta tu piše. Možda se probudi trunkica saosećajnosti i možda budete od koristi jednom malom stvorenju, koje vas moli za pomoć. A vi se, u međuvremenu, zamajavate glupostima i arčite svoje vreme ni za šta. Lana bi vam barem bila zahvalna.
16.decembar
