U više gradova u Srbiji i sinoć su građani nastavili da lupaju u šerpe i duvaju u pištaljke sa svojih terasa i prozora, nastavljajući akciju „bukom protiv diktature“. Akcija „Bukom protiv diktature“ odvija se već desetak večeri u gradovima širom Srbije.
Prvo u 20 sati deo gradjana aplaudira, kao i svako veče tokom vanrednog stanja, lekarima i drugom medicinskom osoblju za njihovu posvećenost u borbi protiv epidemije kovida-19, a u 20.05 sledi akcija „šerpovanja“, kako su je organizatori iz milošte nazvali.
Od bakljada i vatrometa se, u međuvremenu, odustalo.Slabo im ide, nisu vežbali ko šerpaši, koji su ovu tehniku uvežbali još 2000-te godine. Sitni su i nevešti ovi sa bakljama, treba da porastu i steknu iskustvo.
Da nije tužno i ružno, bilo bi smešno i zabavno. Ovako – bleda slika evociranja na šerpaške dane, nastala podmuklom metodologijom iskorišćavanja već izašlih na terase građana, koji aplaudiraju medicinskim radnicima. A šerpe, šerpe u tišini policijskog časa ne da odjekuju, nego i eho prave. I idu na živce onima, koji nisu pristalice šerpovanja, a bogami i penzionerima, koji su izašli u dozvoljenu šetnju.
Terase u vreme vanrednog stanja su došle ko kec na desetku, jer su svojevremeno započeti protesti „Jedan od pet miliona” u mnogim gradovima u Srbiji, vrlo brzo prekinuti jer se milioni sveli na desetine pa je bilo sramotno izlaziti na ulicu u tako malom broju. Čak ni vešti fotoreporteri i kamermani, nisu uspevali da odslikaju „masovne proteste“ iz kojeg god ugla slikali. Tako su protesti
evoluirali , kako je u to vreme najavljeno, u tribine i okrugle stolove, kao to je praktičnije. Tribina i okruglih stolova, koliko me sećanje služi, u međuvremenu nije bilo………izbledeše protesti, a izbori pred vratima. Ali korona im podari terase, pa se sada „masovno“ okupljaju na terasama i „masovno“ lupaju u šerpe protiv diktature.
Šta li će sada kada je ukinuto vanredno stanje i kada balkoni nisu više aktuelni? Ili će, možda, ostati u igri? Svakako je zgodnije sedeti na terasi uz kaficu i lupati u šerpu, nego stajati po 3 sata u centru grada i šetati sa pištaljkama okolo, kako je bilo te 2000 te godine kada se opozicija digla na noge protiv diktature Slobodana Miloševića. Načisto se ulenjila ova današnja opozicija. Sedeći i lupajući bi da ruši vlast. Iz sopstvene kuće, sa terase. Da se ne pomuči nimalo, a da dobije sve. Uključujući, razume se, i vlast.
Naši preci su nas učili da se protivnik pobeđuje snagom, znanjem, radom i mudrošu. Ne bih rekla da je ovo pravedna borba. Liči na „metak u leđa“, a to nije odlika srpskog naroda. Zato se, valjda, i zove BUKA. Ko je glasniji, on se i čuje. Ko radi i ćuti, malo ko ga čuje i primećuje. Pa kada tome dodaš i „glasne“ novinare koji ladno preskoče sve značajne stvari po državu i narod, ali zato do detalja opisuju svakog lupača u šerpu, uključujući i bračni par penzionera koji su se „stidljivo sinoć pridružili lupanju u šerpe“ u Novom sadu, onda je sve jasno onom, ko hoće da mu bude jasno. Onom ko neće šerpa prerasta iz oruđa u oružje i glumi revolucionara sa balkona, misleći da je veliki i da igra značajnu ulogu u društvenom životu Srbije.
Završiće se i ovo 21 juna, kada je zakazan konačni megdan i odmeravanje snaga. I ništa se i posle toga neće promeniti, čak ni želja da se mi promenimo. Jer dok se narod ne promeni i sazri, nema promena. Ne znam samo šta ćemo kada polupamo sve šerpe i kada nam ponestane municije za ovakav vid borbe. A borci se iz godine u godinu osipaju. Sve ih je manje u šerpaškim redovima.
7.maj
