Ministarstvo kulture i informisanja saopštilo je da jučerašnje naslovne strane pojedinih tabloida predstavljaju samo dno medijskog nemorala i bestidnosti i sa najdubljim gnušanjem ocenilo da su pređene sve granice neljudskog postupanja u odnosu na interese maloletnog lica i njegovih roditelja.
Oni su, kako se navodi, već previše patili da bi im neki „medijski lešinari bez skrupula i protivno zakonu kopali po vrućim ranama“.
„Ovo je tačka u kojoj društvo mora da bude jedinstveno i solidarno u osudi ovih medijskih zlodela, jer će u suprotnom preći u predcivilizacijsko stanje etičke otupelosti i nemorala“, ističe se u saopštenju.
Naime tabloidi, poput Srpskog telegrafa, Informera, Kurira i Alo, na naslovnim stranama donose izjave uhapšenog Ninoslava Jovanovića o tome kako je danima mučio otetu dvanaestogodišnju devojčicu. „Priznajem, šišao sam i silovao Moniku“, „ Četiri puta sam silovao Moniku. Pretio sam da ću joj ubiti roditelje“……samo su neki od naslova „domišljatih, tabloidnih novinara“.
Čitam i pokušavam da prodrem u mentalni sklop „nazovi novinara, ko bajagi nečega što se zove dnevni list“. Čitam, mučim se i ne polazi mi za rukom. Kad hoćeš nešto da razumeš, uđeš u kožu onoga koga želiš da razumeš. U kožu, dakle, nazovi novinara. Šta je to što ga motiviše da na naslovnoj strani izbaci naslov koji zabada nož u srce onih, o kojima piše. Onima, koji su
žrtve u priči, a sada postaju žrtve psihološkog maltretiranja, stavljene na stub srama. Je li to želja da se pomogne da zločinac dobije veću kaznu, da žrtva izaziva veće sažaljenje, da čitalac dosegne katarzu? Ili, možda, da gazda od prodatih novina dobije veći profit? Ni jedno od ovih opravdanja za ogavne naslove u mojoj glavi ne pije vodu. Pa razmišljam……. jesu li kolege, koje ovo pišu, što bi rekao naš narod „pod libelu“? Ili su malo zastranili u želji da dosegnu nešto, što i sami ne znaju šta je. Da budu drugačiji, bolji od ostalih, da budu čitaniji od „dosadnih novinara“, koji ne koračaju njihovom stazom? U krajnjem, jesmo li i mi (mislim neki ne svi) narod „pod libelu“ ili smo odavno iskočili iz šina, valjajući se u blatu, koje nam – gle čuda – prija. I u kojem uživamo.
Ako je tako, a posmatrajući ovo što se dešava, čini mi se da je tako, postoji li neki organ, institucija, bilo ko, ko će udariti pesnicom o sto i reći DOSTA? Ko će zaustaviti srozavanje novinarske profesije i stavljanje na medijski pijedestal „novinarske đavole“, koji pokušavaju da naprave pakao na zemlji? I da nam pri tom objasne kako je u paklu divno, i kako bi u njemu trebalo i da uživamo kezeći se zlu i radujući se nesreći?
Hoće li neko jednom da se odvaži i ukine „nazovi medije“ koji prave pakao od našeg života, i hoće li neko jednom da kazni novinare koji misle da im je posao da zaviruju u tuđa creva, u tuđu dušu, da odlaze na svadbe i sahrane, da hrane svoju sujetu i svoje neznanje i novinarsku nepismenost kompenzuju odvratnim naslovima, kao što je „Silovao sam Moniku četiri puta“. A da u narednom broju detaljnije opišu kako je sve to izgledalo, gde se dogodilo, šta je Monika radila, kako se on osećao…….ajde, slobodno, ima još pitanja na koja gore navedeni nisu dali odgovor gladnima krvi u areni gladijatora.
Ne znam šta da vam kažem, zanemela sam po ko zna koji put, ali ovoga puta sam načisto zanemela pred dnom, koje smo dotakli. Svi kukaju na novinarsku slobodu koja im je oduzeta, na režim koji ih guši pa ne mogu da pišu, svi kukaju na vlast koja ih sputava da pišu kako valja, i kako treba. Svoju raskalašnost u pisanju ne spominju, beskrupuloznost kojom se služe ih ne zanima, bezobrazluk koji im je moćno oružje u rukama smatraju normalnom pojavom, pljunuti na drugog i povrediti čoveka im je duševno zadovoljstvo.
Ministarstvo kulture i informisanja će, kako je najavilo, preduzeti sve mere iz svoje nadležnosti, a očekuje i brzu i odlučnu reakciju Javnog tužilaštva. Ajd da vidim i to čudo i da doživim da se od izgovorenih reči ka konkretnim delima učini bar jedan korak. Da nikad više ne napišem ni jedan tekst, a volim da pišem, ne bi mi bilo žao. Samo da doživim da ne gledam i ne čitam bljuvotine, koje normalnom čoveku pomeraju mozak.
10.Januar
