Stigoše i praznici. Baš se dobro uklopili ove godine. S merak. Red neradni, red radni dani u kojima je prosto glupo da prekidaš praznovanje i ideš na posao. Pa se sve to poveže i praznuje na tardicionalan, srpski način.
Srbi mnogo vole praznike i praznovanja. To je lepo. Poštuju,znači, nekakvu tradiciju. Nema veze jeli božija ili ovozemaljska. U praznovanju je najvažnije da se ne radi.
Evo ove godine, recimo, praznici nam se baš poređali onako, ko da smo mi raspored pravili.
Da se nauživaš. Utorak veče smo čekali Novu godinu. Što u prevodiu znači da već u utorak neki nisu došli na posao, a i oni koji su došli odmah su otišli. Što je sasvim normalno na ovim prostorima, moraš da se spremiš za doček, nećeš valjda onako s posla, pa u kafanu. More sumnjam da neki i ponedeljak nisu iskoristili, nego ajd neću sada da preterujem. Sreda i četvrtak. neradni, pa onda dođe petak. Dal da u petak ideš na posao, kad je pred tobom vikend? Nisi valjda lud da prekidaš uživanciju, pa neće svet da propadne za jedan dan. Uploviš tako praznično raspoložen i opušten u vikend, kad eto ti ga ponedeljak . Radni dan, a uveče Badnje veče pred Božić, koji je neradni. Kako da ideš na posao i trčiš na jednu dušu na Badnje veče? Stvarno nije u redu. Dakle, ostajemo kući i pripremamo Badnje veče. Divota! Mnogo smo pobožan narod kada su neradni dani u pitanju. Na Božić se, onako s verom u Boga, svi provedosmo bogovski. I evo ti ga danas prvi radni dan posle silnih praznovanja. Načisto smo baldisali od prejedanja i prepijanja, pa će tako i ovaj današnji da bude ni za šta. Al što se mora mora se. Mislim, mora konačno i na posao da se dođe. I plata da se zaradi na kraju meseca, koji je toliko daleko iz ove perspektive, da nam se čini da ćemo pre 1 maj da dočekamo, nego 31 januar.
A onih – cirka desetak neradnih dana prođoše dok si trepnuo. Desetak za „normalne ljude” opet kažem….oni „nenormalni”, oni nemaju praznike. Nije to za njih. Oni nešto trče, nešto vazda rade, nešto jure……kao da im život zavisi od tih par dana.
Tako je to kod nas u Srbiji, mi smo narod koji ima poštovanje i prema Bogu i prema drugu Titu. Takvi smo, ne ko tamo neki na Zapadu koji, aj sto ne poštuju sve praznike, nego i subotom, more i nedeljom rade. Ništa im nije sveto….ni praznik, ni delink…..što bi rekla moja baba.
A onda prođu svi ti praznici, a mi nastavimo da se krstimo. S obe ruke. Ne znamo gde smo stali, i odakle da počnemo. Pobrkalo nam se sve u glavi.Vremena nam treba da uđemo u štos, da se “zaradimo”, ako ima šta da radimo.
Nego proći će praznici, ali i kada prođju nama dolaze nove muke. Muke oko letovanja. Kako rano? Pa Srbi već februara počinju da razmišljaju o letovanju. Da im slučajno ne izmakne i da ugrabe jeftinije aranžmane. Oni koji imaju pare, muku muče za koju destinaciju da se odluče, kako bi posle imali o čemu da pričaju i da se hvale s kim su i gde letovali i koga su tamo videli. Oni koji pare nemaju, muku muče da ih nađu. Taman
posla da se na more ne ode. Pa šta ce komšije da kažu? Bruka ziva i sramota, svaka šuša ide na more, nećemo valjda da budemo poslednji.
A kada prosečni Srbin uopšte radi – pitao bi svako, ko nije Srbin? Pa radi brate, kako ne radi. Radi izmedju svih ovih nerada. I ne da radi, nego se ubija od rada. Uostalom, život većine nas na ovim prostorima je svedok koliko radimo i koliko se mučimo. Taman onoliko, koliko dobro i živimo.
08.Januar
