Gradski Portal 018 – 20.02.2019
Palanka kao palanka (a gradovi su uvek i velepalanke) ne prihvata ništa što nije u skladu sa onim što javno mnenje u datom trenutku, podržano masovnim medijima i masovnom (ne)kulturom, servira kao poželjno. Jer, palančanin kao takav, uvek i svuda prisutan, najviše se boji onoga ko se usudjuje da misli, zbog toga što mu indirektno ukazuje na to da je moguće misliti glavom, a to je teže od horskog blejanja.”
Ovo nije citat nekog poznatog mislioca. Ovo je na fejsu napisao moj dobar drug, kolega iz nekog ranijeg perioda, čovek koji nije blejao, ali zato više i nije novinar. On, ustvari, nije ništa za sve one koji misle da su NEŠTO. On je samo jedan od retkih koji na ramenima nosi misleću glavu i kome je ta misleća glava bila glavna prepreka u napredovanju i „snalaženju” u životu. Nije postao urednik ( nije više čak ni novinar), nije uspeo da se ugura kao PR u neko javno preduzeće (jer takvi ne misle, oni se samo smeškaju, klimaju glavom i ljube skute svog pretpostavljenog), nije mu pošlo za rukom ni pristojan posao da nađe………sve zbog te proklete misleće glave.
Budala, reći će većina „nemislećih blejatora”. Posmatrano iz njihovog ugla, on stvarno jeste budala. Nema posao, nema platu, nema sigurnost, a o budućnosti više i ne razmišlja. Stigle ga godine, pa mu je budućnost – danas.
Podstakao me je na duboko razmišljenje. Šta da odluči čovek kada se nađe na raskrsnici? Da ode u budale i lepo živi ko i svi ostali iz te branše ili da nastavi da misli i posti, i kad nije vreme posta. Ne bi taj mogao u budale, pa da ga na komade seckaš. Ne leži mu ta veština. Ni njemu, ni sličnima njemu. „Ima da ga kažu, pa da ih streljaš”. Nisu doduše , svi oni, streljani, ali su marginalizovani i smešteni u koš neupotrebljivih stvari. A život prolazi i grade ga oni koji umeju da ćute (a ne umeju da misle), kojima klimoglav dobro stoji, koji umeju da se uvuku (pod kožu, ne bih da budem prosta), koji se dopadaju svim postojećim šefovima ( jer šefovi vole manje pametne od sebe, da ne kažem glupe)……život prolazi kao pozorišna predstava na sceni, na kojoj su loši glumci, a iz publike ih posmatraju oskarovci.
Svi oni ( mislim na ljude iz publike) su shvatili odavno da nema vajde da se ‘vataju u kolo, jer bi svojim umećem i znanjem samo pokvarili igru. A i da se uhvate, bivaju vrlo brzo izbačeni, jer idu na pravu umesto na krivu stranu, na koju su ostali krenuli.
Nema veće tuge od saznanja da si nemoćan pred lošima i bezvrednima, da ništa ne možeš i da hoćeš, a najmanje možeš ono što umeš i znaš, jer je moć u njihovim rukama. Zato sedneš, pa pišeš. Pišeš postove, žvrljaš papiriće, prosipaš mudrosti začinjene cinizmom i znaš da te malo ko razume, i malo ko prokljuvi šta je pisac hteo da kaže. Tako ostaješ barem živ, iako si NIKO I NIŠTA, čovek na koga USPEŠNI gledaju sa visine , sa sažaljenjem i prezirom. Samo zato što nisi deo stada, i što ne umeš da blejiš.
Svakako sam ponosna što imam prijatelja koji nije na položaju, koji nema pare…..i sve što uz to ide. I……oprostiću mu što nije deo „horskog blejanja”.
20.Februar
