Predizborna tišina je, predizborno ćutanje – kako god. Bitno je da je stigla i da će oni, koji su u proteklom periodu imali višak reči, da ućute, i dozvole nam da odmorimo mozak. Od njih, od galame i suvišnih reči i akcija.
Hteli, ne hteli, moramo da batalimo naše političare i strpimo se par dana, pa ćemo posle sve da nadoknadimo. Skupljamo mi, u vreme tišine, materijal za sve što smo u međuvremenu hteli, a nismo smeli da kažemo.
Možda bi, za vikend, mogli da se pozabavimo nekim običnim, normalnim stvarima, koje smo zaboravili odavno. Mogli bismo, eto, da odemo do pijace, da usput proćaskamo koju reč sa komšinicom ( u privatnim razgovorima tišina nije obavezna), mogli bismo da pozovemo prijatelje na kafu, posetimo rođake…….ma svašta bismo mogli, jer subota je nekada bila dan za svašta. A u to svašta, stvarno je svašta moglo da se smesti. Subota je bila dan za sve , sve što nije moglo da ugura u dane, kada smo morali na posao. Zaboravili smo da se za vikend opuštamo i ne razmišljamo o kojekakvim glupostima, koje nisu u delokrugu našeg delovanja.
A nedelja? Nedelja je nekada bila dan lenjosti, dan kada se ništa nije radilo i kada se čovek okretao sebi, svojim zadovoljstvima, svojim htenjima. Nekada se u nedelju i oblačilo drugačije, svečanije i lepše. Neki su čak običavali da idu u crkvu, ili pak sebe izvedu na ručak. A oni koji to nisu činili , imali su porodični ručak u svojoj kući, imali su
za stolom svoje najmilije, imali su ljubav koja ih drži čitave sedmice. Nekada se nedeljom na sto stavljao nedeljni stolnjak, nedeljni escajg, sve nedeljno što inače drugih dana u sedmici ne koristimo. I jelo se, nekako svečano, u tišini, bez galame i suvišnih reči. A posle opuštalo uz kaficu, televizor ili ćaskanje o lepim stvarima, uz smeh i lepo druženje.
Pamtim te vikende i jako mi je žao što ne mogu da ih dočaram svojoj deci. Zato mi prija ovo ćutanje, ova tišina koja nam je u ova dva dana nametnuta. Nametnuta, i neka je. Zato što ne umemo sami da ućutimo, da se okrenemo od svega što nam danas zagorčava život, što nam kvari raspoloženje, što nas deranžira u svakodnevici, uključujući i političare, zbog kojih sada možemo malo i da ćutimo. Ako je to vajda od njih ovoga puta, pa neka je. Od vajde je.
Lepo možete i sutra da budete obučeni. Pa izbori su. Nekada su i ti izbori bili nešto, a u međuvremenu smo ih pretvorili u ništa. Zato što više ništa na svetu ne gledamo sa uvažavanjem, ništa ne poštujemo, ništa nam nije sveto. Ni ta pijaca subotom, ni nedeljni ručak, ni druženje, pa ni izbori.
A za sve smo sami krivi, sve smo omalovažili, omalovažavajući tako i sebe i svoj život. Bilo bi dobro da se vratimo, bilo bi nam bolje no što nam je sada. I da češće ćutimo, ne samo pred izbore. O svemu više da ćutimo, jer višak reči nam je poslednih godina ukvario živote. Višak ispraznih i nepotrebnih reči.
02. april
