Prođe Nova godina, uskoro će i Božić i Srpska, pa ćemo lagano da se „opravljamo na posao“, pošto smo sve, što nam je bila dužnost i prioritet, obavili. Mislim na slave i proslave, jer je to kod Srba mnogo važno. Da sve proslavi kako je red i običaj, a posle da se vidi šta ima od posla, i politike razume se, jer je politika prosečnom Srbinu kao lebac nasušni.
„Moje je da raspišem izbore, a najvažnije istraživanje je 3 aprila“- reče krajem decembra prošle godine predsednik Srbije Aleksandar Vučić, al ko da ga čuje u jeku prazničnih priprema i slavskih događanja. Prođe to, takoreći, nezapaženo, a april ga eno, pred vratima. Što ne znači da mi ne možemo očas da „se opravimo na posao“, kako oni koji Vučića vole, tako i oni koji ga ne vole.
Nikad mi nije bila jasna ta ljubav prema političarima, jednako kao što mi nije bila jasna ni mržnja. Takav smo narod, kod nas ništa ne dolazi iz glave, već iz srca. Onaj ko dolazi na vlast mora da se voli, a onaj ko je već na vlasti mora da se mrzi. To je nepisani zakon u ovoj našoj zemlji. Sećam se da su neki svojevremeno glasali za Đinđića i Tadića zato što su mnogo lepi. Pa neće valjda za Šešelja, vidi ga kakav je.
Sviđanje je važan kriterijum pri izboru novog vođe, koji sa sobom povlači i sve svoje pristalice. Reč je o simpatiji na krivom mestu. O štetnoj ideji koju širi Ulica i njoj afektivno skloni mediji, da vlast mora da se dopada, onako estetski, fizički, ljudski da bude simpatična. Još je Kant govorio o tom nasilju estetskog suda, ali u umetnosti. Kad se taj isti refleks iz umetnosti preseli u politiku, stvar postaje još gora i nasilnija.
Taj teror u eri društvenih mreža postaje još opasniji. Skupi se grupa istomišljenika, pa onda dođi Bože da se krstiš. Nikoga od njih ne zanima ono što dolazi iz Vučićevog tima, rezultati koji su evidentni, istomišljenici samo hoće da Vučić ode. Pa će posle da nam procvetaju ruže i poteče med i mleko. Izbori su neobavezujuća kategorija tamo gde se forsira samo jedan smisao. Da li tim Vučić-Brnabić treba gledati kroz rezultate političkih, diplomatskih i ekonomskih poteza,
Ulici to uopšte nije važno. Da li ih treba srušiti na izborima, Ulici je irelevantno i malo. Bitan je kontinuitet besa i mržnje. Ulica je danas, i oduvek je bila, isključiva kao estetski sud, koji je krenuo u rat da uništi svako drugačije mišljenje. A svako drugačije mišljenje stvara neprijatelje i prezira zaslužne ljude.
A ta Ulica nas čeka u narednih nekoliko meseci. Čim se drugari otrezne, odmore od slava i proslava i krenu da menjaju sistem i vlast u državi. Smatrajući sebe legitimnim činiocem u takvoj priči.
Briga Ulicu što je neko glasao za postojeću vlast. Briga je što je taj neko u većini, briga je što se vlast na takav način ruši samo u dikatatorskim zemljama, a mi to nismo. Briga Ulicu za sve što se ne poklapa sa njenim stavom i mišljenjem.
Sasvim je očekivano da će Ulica rušti Vučića pre izbora, iako ima mogućnost da to učini na izborima, junački, prsa u prsa. Neće, zato što Ulica ne vidi nikog osim sebe. I prezire svakog ko nije sa njom. „Srpski domaćini“ su samo oni, koji blokiraju saobraćajnice. To smo čuli, nisam ja to izmislila.
Dok je nekada Ulica ( u pevodu tadašnja opozicija) tražila izbore i zapomagala da se raspišu, današnja izbore smatra uvredom. Ne želi tako da dolazi na vlast, vlast hoće da zaradi na bojnom polju. Izbori su za slabiće i mekušce, samo masa, vatra i bes su tehnike dostojne političke promene u Srbiji.
Ma bravo za heroje koje ćemo u narednom periodu imati priliku da gledamo. I trpimo, jer će malobrojni dati sebi za pravo da blokiraju ulicu, da zaustave autobus, pa oni drugi, koji nisu sa njima, neće moći da stignu na posao. Neće moći da rade, a ni zarade. Ulicu ne zanima rad, to je komplikovano i naporno, Ulicu zanima nešto drugo, što je oduvek i zanimalo. Da živi dobro bez napora i rada, da na vlast dođe onaj ko joj se sviđa, odnosno koji će joj omogućiti da živi po principu „leži lebe da te jedem“, a ako toga ne bude bilo, eto njih opet na Ulici. To je bar lako, ako izuzmemo zimske hladnoće u kojima će se pred izbore sve ovo događati.
Ma nisam ja baba Vanga, ali znam, prosto znam mentalni sklop ljudi koji izlaze na ulicu. Usput – oprostite drugari što vas vređam, ali dok ne dokažete suprotno, moje mišljenje se ne menja. Ne zato što mi se, po vašim merilima Vučić dopada, već zato što mi se vi ne dopadate.
Ajmo sad, hoću li dobiti streljanje, vešanje ili blagu kaznu, koja se zove lustracija, zato što rekoh svoje mišljenje?
Ne bih ja da dužim, znamo se.
05. januar
