Čitam kasno sinoć – najnoviju vest: Predsednik Aleksandar Vučić objavio je da njegov sin Danilo ima koronavirus i da je smešten na Infektivnu kliniku u Beogradu.
„Moj prvenac je zaražen koronavirusom, a klinička slika mu je takva da je primljen u Infektivnu kliniku“, napisao je predsednik na svom Instagram profilu, uz reči podrške. Bez patetike, pompe, bilo čega što bi izazvalo lavinu komentara onih koji ga vole, i onih koji ga ne vole.
Koronavirus, videli smo i proteklih dana, ne bira.
Britanski premijer Boris Džonson je pozitivan na korona virus, saopšteno je pre nekoliko dana iz njegovog kabineta.
Džonson ima blage simptome i biće u samoizolaciji u Dauning stritu. Izjavio je da će „nastaviti da vodi Vladu preko video-konferencija dok traje borba protiv virusa“.
Koronavirus ušao i u Bakingemsku palatu. Zaražen pric Čarls. „U skladu sa savetima Vlade i lekara, princ Čarls i vojvotkinja su sada u samoizolaciji u svom domu u Škotskoj.” – navodi se u saopštenju.
I da ne nabrajam više, puno je važnih i manje važnih ličnosti koje su dobile virus, jednako kao i obični građani iz najsiromašnijih slojeva. U ovome smo, izgleda, svi jednaki.
Nismo, međutim, jednaki u nečem drugom. Kada običan čovek dobije koronavirus žalimo ga (što je normalno), posebno žalimo ako se tragično završi. I odmah žurimo da pronađemo krivca i da ga prikucamo za zid. I nađemo ga, ako ni u čemu i ni u kome drugom, onda u lekarima koji su sporo reagovali, ili u vlasti koja ne vodi dovoljno računa o građanima.
Povlašćeni u normalnim životnim okolnostima, u ovim sadašnjim “nenormalnim” bivaju izvrgnuti ruglu, podsmehu i komentarima “ako mu je, neka vidi kako je nama”.
Rekoh ja pre par dana – ne pada sneg da pokrije breg, već da zveri pokažu svoje tragove. U ovakvim nesrećnim okolnostima dobro u dobrim ljudima raste, ali – nažalost – i zlo u zlim. Pružila im se prilika da pokažu kako su u nečemu „iznad”, kako su „nedodirljivi”, kako mogu da peckaju i kinje one, koji im idu na živce, da im se vete preko „ako im je”.
Ružno, da ružnije ne može biti. Morbidno ružno, rekla bih. Normalan čovek bi se, ako ništa drugo, Boga uplašio dok o Vučiću i njegovom sinu piše onakve bljuvotine. Kakav je taj “neko”, ko ima hrabrosti da pred ljudima istresa najgoru stranu svoje ličnosti? Misli li taj “neko” da i drugi misle što i on?
Čita normalan čovek, krsti se obema rukama i u sebi ponavlja : “Oprosti im Bože, ne znaju šta govore”. Razmišljam: da li stvarno ne znaju šta govore? I dolazim do zaključka da itekako znaju, ali ne znaju da su u takvoj vrsti priče samo pokazali svoje pravo lice, a lice im je grozno. I ponovo dolazimo do iste stvari: do dobra i zla. Korona ga je tako lepo definisala u nama, da bi joj i najbolji teoretičari mogli da pozavide.
Ruku na srce, ima i onih koji su se u ovim prilikama trgli, vratili u rikverc, „opasuljili se” što bi rekao naš narod. Onih, kojima je ova nevolja pomogla da se prisaberu i shvate da su u mnogim stvarima „iskočili iz šina”, pa se sada lagano vraćaju uz ogromnu šansu da budu bolji ljudi.
Ja rekoh, a vi kako hoćete. I ponoviću glasno: sram bilo sve one koji se slade tuđom nevoljom, jer „mečka zaigra pred svačijim vratima”. Niti mečka zna da pročita adresu na vratima, niti koronavirus zna ko je Vučićev sin, a ko „ničiji sin”.
A sigurna sam stoprocentno da ovi, gore navedeni bezbožnici, slave slavu, trče u crkvu za svaki praznik da zapale sveću , krste se i u gradskom autobusu, kada prolazi pored crkve i poste svaki post, kako bi okajali grehe. Njihov Bog ih nije naučio da „zlo ne ulazi u usta, već iz usta izlazi.”
09.april
