Nije lepo kritikovati kolege, posebno ne u našoj branši koja je slabo plaćena, pa se novinari dovijaju na sve moguće načine da zarade koji dinar više. Ali, brate, sve ima svoju meru. Svi hoće dinar više, ali nisu svi „prodali dušu đavolu“.
Već duže vreme posmatram naslove, čitam tekstove, gledam slike, pratim šta se događa…..i često se krstim obema rukama ne verujući u ono što vidim. Najpre zbog toga što mi se učini da nisam bila tamo gde je potpisnik redova (kolega) bio, a bila sam. Pa pomislim da sam ili slepa ili gluva, ili loš novinar koji ne ume da tekst nakiti, kako bi ga bolje prodao javnosti. Sve same neistine (neću da kažem laži, ružno je), sve same bljuvotine koje ni pas s maslom pojeo ne bi, sve preokrenuto naglavačke, da i onaj ko je učestvovao u događaju ne može da ga prepozna. More, ponekad ni sebe ne može da prepozna.
Naslovi – budi Bog s nama i sakloni me Bože. Pompezno najavljivanje, a u tekstu nema ničega od onoga u naslovu. Posebno na porrtalima. Jasno je meni da je na portalu dovoljno da te naslov zaintrigira, pa da tekst otvoriš, pa dotični kolega već ima plus, sve je to meni jasno – ali čemu sve to, ako nije tačno i ako nikome nije od koristi.
Dobro, razumem ja da mnogi „konzumenti informacija“ vole ovakve naslove i tekstove. Mnogi, međutim, nisu svi. Što onda povlađujemo manjini i lošem ukusu?
Zapravo znam i što. Zato što novinar za takve, nazovimo ih ekskluzive, bude više plaćen. Pa je napravi očas, ako već ne postoji. To „više plaćen“ je toliko malo, da nije vredno prodavanja časti i duše. Ali mnogi to čine. Malo po malo, pa se nakupi.
Fotografije u novinama? Ne pitaj. Živa bruka i sramota, a vrlo često i tolika morbidnost na njima, da se rečima ne može iskazati. Pravo da vam kažem, da sam na mestu onih koje se fotografija tiče, tužila bih. Nego, navikli ljudi, malo se nerviraju, sekiraju i žeste, pa zaborave. A nekima je, bogami, stalo da se pojave u novinama pa nije važno ni kako ni gde.
Ne dopada mi se sve to, uopšte mi se ne dopada. Zato što neki novinari za sitnu lovu „ispiru mozgove“ narodu i pretvaraju ga u masu konzumenata koja samo guta i guta, ne praveći selekciju progutanog i ne razmišljajući o tome dokle će želudac sve to moći da vari.
O edukativnoj ulozi medija u ovoj priči ne bih. To je odavno zaboravljeno, zapravo to i ne postoji. Kome treba edukacija putem medija. Mediji (pardon neki mediji), posebno televizija, su zabava. Sve mora da bude zabavno, razigrano i lepršavo – čak i ozbiljne emisije. Kako serviramo, tako nam se i vraća. Gledaoce, koji se u program uključuju, ne zanima ono što je bitno za njih. Da saznaju, da se informišu, da tako moguće je reše neki problem. Jok! Njih zanima da kritikuju, da pronalaze tuđe greške, da razapinju na krst onoga ko im se ne dopada, da grde i pljuju, a što ne bi kad im se dalo. Pa će neki drugi da ih slušaju, pa će se koliko sutra motivisani ovakvim “nakaradnim primerima“ i oni javiti……..i ne bih dalje, zato što i sami znate kako sve to izgleda i zvuči.
U onom nekadašnjem, odvratnom i groznom komunističkom dobu (kakvim ga mnogi smatraju) imao si tekstove u novinama iz kojih možeš da se informišeš i mnogo toga naučiš. Imao si emisije na televiziji koje je bilo milina gledati. Za sve generacije, uključujući i decu koja se, recimo, nisu odvajala od TV ekrana kada se pojavi Branko kockica.
Imao si tada novinare kojima nije stalo da u džep strpaju koji dinar više, već im je bilo stalo da ih pohvale kao dobre, da neko zapamti njihovo ime, a na osnovu onoga što su uradili i stvorili.
Bilo je i tada ekskluzive, nije da nije bilo. Tako nešto se događalo par puta godišnje i stvarno je bilo ekskluziva. Jer se stvarno i dogodilo: Stvar je u tome ko će od novinara prvi da dograbi takvu ekskluzivu. Danas pojedini novinari ekskluzivu prave. Očas posla. Jedan podatak, pa ga nadogradiš detaljima iz prošlosti, pa mu dodaš tračeve koje si usput čuo, pa pretpostavke nekih koji bi da se u priču uključe makar i glupostima, a na kraju i novinarski doprinos: poslednja reč, kojom se priči da pečat, posle čega je spremna za
javnost. Nevolja je u tome što dobar deo javnosti još uvek, po navici, veruje novinarima. Jer se novinarima uvek verovalo. Kad neko kaže „pročitao sam u novinama“ ili „čuo sam na televiziji“, to ti je bato zakon.
Da se razumemo. Ne krivim ja kolege, samo mi je žao. Žao mi je što smo postali roba na tržištu koja nema vrednost, a kako bi vrednost malkice uvećali – moraju da lažu, varaju i prave budale od sebe. E, to mi je žao, mnogo mi je žao. Zato što znam kako to izgleda kada nije ovako, kako je danas. I sve što mogu da učinim je da kažem: izvinite u ime svih nas. Nismo namerno, život nas naterao.
29.avgust
