Steve Jobs je jednom prilikom, dok je ležao bolestan u krevetu, rekao: „Dosegao sam vrh uspeha u poslovnom svetu. U tuđim očima moj život je vrhunac uspeha. Ali osim posla, imam vrlo malo radosti u životu. Na kraju, bogatstvo je samo životna činjenica na koju sam navikao. U ovim trenucima, dok ležim bolestan i prisećam se svog života, shvatam da su sva priznanja i bogatstvo na koje sam se toliko ponosio bleda i beznačajna naspram lica neizbežne smrti. Možete zaposliti vlastitog vozača i nekoga da za vas zarađuje, ali ne možete naći nikoga ko će nositi bolest umesto vas.”
Ove reči negde cimnu svakog normalnog čoveka koji ponekad razmišlja o životu. I vraćaju ga na onu otrcanu frazu naših baka ”samo da je zdravlje, sve ostalo nije važno”. Shvatimo mi to, kada smo u situaciji ili na nekoj prekretnici u životu, onda kada nam život debelo opali šamar…….Shvatimo, ali čim prestane da nas boli i čim tragovi prstiju nestanu sa našeg lica, mi zaboravimo. I krenemo sa nezadovoljstvima, težnjama, željama……nastojimo da uhvatimo neuhvatljivo, i bivamo razočarani.
Niko od nas, definitivno, ne zna šta znači reč uspeh u životu, još manje šta je radost. Pa, gledano sa naše pozicije, uspeh imaju samo drugi, a srećni su poneki, kojima često zavidimo na sreći, iščudžujući se odakle je crpu i kako su do nje stigli.
U potrošačkom društvu u kojem živimo novac je sinonim i za uspeh i za sreću. Uspešan je onaj, ko puno zarađuje, a srećan je onaj, ko puno ima.
Dok je čovek mlad ne može da shvati da isto vreme pokazuje i Rolex i sat kupljen kod Kineza. Mladom čoveku nije svejedno da li vozi automobil od 150 hiljada ili od 2 hiljade evra, a i jedan i drugi vozeći možda različitom brzinom, ipak stižu do istog odredišta. Stidi se ako živi u 50 kvadrata a neko tamo u 150 ili čak 300, ne shvatajući da je samoća ista bez obzira na broj kvadrata.
Mlad čovek ne shvata da unutrašnja sreća ne dolazi od materijalnih stvari. I da život od njih ne zavisi, ponajmanje ne zavisi od luksuza. Možete se voziti prvom klalsom u luksuznom avionu, a on se sruši…..srušili ste se i vi.
Potrošačko društvo nam je uzelo živote. Decu ne učimo da budu srećna, već da budu bogata. Ne učimo ih da vrednuju stvari, već ih učimo da znaju njihovu cenu. I da vrednost određuju prema ceni.
Sve smo sami upropastili, a hoćemo uspeh i hoćemo sreću. Nije li sreća imati roditelje, decu, prijatelje……. Oni su sami po sebi izvor sreće i ne mogu se kupiti novcem kao Rolex, kao automobil, kao kuća……Al mi ih i ne primećujemo, tretirajući ih kao Bogom dane, kao nešto što nam po rođenju pripada. A nije tako. Baš njih treba da čuvamo, pazimo, negujemo, volimo…….jer oni su izvor sreće.
“Kada bi mi Bog poklonio još komadić života ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. “- napisao je, između ostalog, Gabrijel Garsija Markes u svom oproštajnom pismu, pred smrt.
Pa hoćemo li sebe da dovedemo u situaciju da to saznamo, kada nam više ne treba i nije nam važno? Da tada shvatimo da smo imali i uspeh i sreću u životu, samo što sve to nismo videli i sve to nismo uzeli sa poslužavnika.
Zato volite svoju porodicu i svoje prijatelje. Budite dobri i prema sebi. Izgubljene materijalne stvari mogu se naći, pa i ako se ne nađu, bez njih se može. Ali jedna stvar, pošto se izgubi, nikada se ne može naći. A to je život.
3.Januar
