Pa kako ste se probudili jutros? Jeste li bolje nego juče i koja vam je prva misao u glavi bila? Razmišljate li o predstojećem vikendu kada ćete moći da uradite sve ono, što niste mogli tokom sedmice zbog prezauzetosti? Koji su vam planovi za danas i sutra, i čime ćete sebe obradovati za vikend?
Znam da biste me sada najradije opsovali zbog ovakvih pitanja, a želja mi je bila samo da stvari malo preokrenem, da pokušam da vam kažem da jutros, sutra ujutru i svih ostalih dana………do ko zna kada…..nešto morate da promenite u svojoj glavi, kako ne bi pukla i kako se ne biste rasprsli na komade. Život se promenio, a da bismo ga živeli nužno je da se i mi menjamo.
Nekada su se ljudi radovali svakom novom danu. Danas se svakog novog dana bojimo, jer kako svane, donese nešto loše. Strahujemo od onoga što nas je snašlo, nas i čitav svet, ali strahujemo i od osnovnih strahova koje nam život donosi, a traju godinama unazad. Strah od korone je poslednja stavka u kolekciji naših strahova. Imamo ih mi ohoho……….
Strahove od gubitka posla, od siromaštva, od neplaćenih računa, od zlih jezika, od loših ljudi……hoćete još da nabrajam? Strahove od svega i svačega, od čega treba i od čega ne treba da strahujemo.
“Strah od sutra” je početna dijagnoza, a svi ostali strahovi, vezani za uže oblasti strahovanja, proizilaze iz straha od sutra.
Svi se boje sutrašnjeg dana, i onoga šta će on doneti. Zato što više nema pisanih pravila niti zakona, kojima se može verovati, i koji ne mogu biti prekršeni za tili čas. Bez problema, i bez objašnjenja.
Prosečan Srbin ima, pre svega “egzistencijalne strahove” – hoće li sutra imati “za leba i s leba”, za autobusku kartu, za užinu detetu ako ide u školu i slične , sasvim obične stvari, o kojima prosečan građanin sveta ne razmišlja.
Egzistencijalne strahove ovog tipa prate “viši egzistencijalni strahovi” – hoće li moći da plati struju, komunalije, porez…..jer ako ne plati, sledi “opasan strah”, strah od zvona na vratima i čoveka koji nosi nalog izvršitelja zbog neplaćenih računa.
Strahovi “luksuznog karaktera” slede posle – kako školovati decu, kako ih zaposliti, kako ih udati i oženiti, kako dočekati unuke bez kinte u džepu. I kad tome dodaš strah od korone, mi smo ustvari gotovi, mrtvi smo, samo nas niko o tome nije obavestio.
I tako nam život prolazi, jedan jedini koji imamo, a ne razumemo njegovu vrednost.
A da pokušamo drugačije, da pokušamo da prevarimo okolnosti i pronađemo radosti, koje smo batalili pod raznoraznim pritiscima?
Hoćete da kažete da ih nema? Samo vam se tako čini, ako otvorite sve kutije u glavi, pogledate oko sebe, usmerite pažnju ka onome što je dobro i lepo, lako možete da izađete iz te mračne kutije u koju ste se zabarikadirali.
Svet ne možemo da promenimo, niti okolnosti u njemu. Možemo jedino da promenimo sebe, prilagođavajući se svetu. I nastojimo da zaobilazimo opasnosti koje nam stoje na putu.
Mnogo je snage potrebno da običan čovek sebe dovede u ovakvo stanje. Stanje u kojem ga neće biti briga, i u kojem će plivati vodeći računa samo da se ne udavi. I da mu pri tom bude dobro.
Bacite pogled na decu. Smeju se i raduju se nečemu. Što ne bismo bili poput dece? Ali oni nemaju pojma, reći ćete. Pa da pokušamo da i mi nemamo pojma. Ionako ništa ne možemo da promenimo.
Subota je i vikend će, da se vratim na početak priče. Prilika da se odmetnemo od svakodnevice koja nam nužno nameće brige i strahovanja. Prilika da se radujemo, bilo čemu, makar to bile i sitnice. I prestanemo da slušamo ružne vesti i upozorenja. Jer, život ide dalje i sa nama i bez nas. Imajte to na umu.
28.novembar
