Živimo li bolje, kako nam govore svakodnevno oni koji se trude da nam život učine boljim, pitam se neprestano. Ne lažu, iako smo skloni da kažemo da lažu. Ne lažu, jer je činjenica da živimo malo bolje u odnosu na juče, kada nam je bilo gore. Sve to može da se uporedi, sazna i vidi. Ali nama i dalje nije dobro, mi se žalimo, kukamo, tražimo još i ljuti smo. Ljuti smo na vlast, ljuti na sve oko sebe, rezignirani i uvek nadrndani, spremni da otvorimo usta i izgovorimo bujicu ružnih reci. Na žalost, i mi smo u pravu. Nama ovo bolje što imamo, još uvek nije bolje koje želimo. I tu, na tom mestu se razilazimo – mi obični ljudi i vlast, koja smatra da je za nas mnogo učinila, a mi smatramo da nije ništa. Za vlast je malo učinjeno – mnogo, a za nas je i mnogo učinjeno – malo.
Zašto ne vidimo sve to, pitam se. Pa zato što vidimo druge, koji stvarno žive bolje, i poredimo se s njima. Vidimo šta imaju, šta mogu, kakve su im šanse, šta im se pruža u zemljama u kojima žive, i uhvati nas teška depresija pred saznanjem da nećemo, makar mi iz starije generacije, nećemo nikada živeti bolje. Vreme nam neće dopustiti da to doživimo.
Jer, nije bolje ako si prikupio novac da pokriješ račune, nije bolje ako imaš za leba i s leba, nije bolje ako si našao bilo kakav posao za sitne pare, nije bolje ako uspevaš da kupiš garderobu u seknd hendu, nije bolje ako godinama nisi otišao na more (jer more nije luksuz)…….sve to nije bolje za normalnog čoveka. Ali, mi ne spadamo u normalne ljude. Barem još uvek ne spadamo.
I dok neki tamo razmišljaju tokom godine gde će na odmor, na zimovanje, koju će zemlju ove godine da posete, šta će kupiti za kuću ili sebe, na koji način će sebi život učiniti lepšim……mi ovde, na našim
prostorima razmišljamo kako da pokrpimo račune da nas ne bi posetio izvršitelj, kako da odvojimo za školu i školujemo decu, kako da kupimo meso, voće i povrće, da li uopšte da kupujemo lekove ili da se predamo Bogu u ruke, pa kako nam je suđeno……
E, zato mi ne osećamo da živimo bolje. I ljuti smo. I ne znamo šta ćemo sa sobom i svojim životom. Pa onda počinjemo da glumimo. Glumimo tuđi život, ne bi li se osećali malo drugačije. Kupujemo stvari (ako treba i na kredit) koje će nas u očima drugih predstaviti kao ljude koji „znaju što žive“. Obezbeđujemo neke „statusne simbole“ ne bi li nam bilo lakše, i u krajnjem bolje. A nije nam ni lakše, ni bolje. Zato što sebe uvlačimo u još veće neprilike i probleme. Zato što svoje nezadovoljstvo hranimo nerealnim stvarima. I naravno, ljutimo se na vlast. Ljutimo se na sve oko sebe, jer život prolazi, a mi nikako da dočekamo ono što čekamo.
Nekako mi se čini kao da su današnje generacije izgubljene u vremenu i prostoru. Nesnađene, što bi mi ovde rekli. I povrh svega nezadovoljne, svim i svačim. Generacije koje se vrte u začaranom krugu, iz kojeg ne umeju i ne mogu da izađu. I koje ne žele da se suoče sa stvarnošću. Zato što im se stvarnost uopšte ne dopada i zato što žele sve odmah i sada.
Koliko vremena je potrebno čoveku da bi mu bilo bolje, razmišljam. Pa onoliko koliko sam odredi. Koliko se sam potrudi, i koliko uspeva da shvati da je „bolje“ relativna stvar, gledana iz različitih uglova. U stvaranju boljeg učestvujemo svi, samo to nikako da shvatimo. I zato smo nesrećni, i zato još uvek čekamo, i zato nam se put odužio. Na žalost. Ali bi valjalo, makar, da naučimo da smisleno razmišljamo. I ponekad se , umesto onoga „niko za nas nije ništa učinio“….upitamo „ šta smo mi za druge učinili“. Pa ćemo onda i na more, i na planinu, i na mnoga druga mesta……pošto se sami pomerimo s mesta.
23.Februar
