Malo mi je muka od priča o ženama. Pričama ženskim, i muškim. Od onih koje govore o svim sporednim ženskim pitanjima na svetu, ne pogađajući ni izdaleka suštinu, od priča koje umesto da podižu, guraju ženu na dno, od priča koje su sve, samo briga o ženi nisu.
Namerno kažem – briga o ženi, ne žensko pravo. Zato što mi još dušebrižnici za ženska prava nisu baš najbolje objasnili šta je to žensko pravo.
Jel to, možda, pravo na rad rame uz rame sa muškarcima u svim poslovima? Neka hvala. Žena je pokazala da je kadra, ali je sebe uvalila u nevolju pokazujući da može…….da može da bude sve, što i muškarac. Pa i u fizičkim poslovima.
Jel to pravo da bude dobra domaćica ( a po di foltu mora da bude, pisano joj je)? Jel pravo da bude dobra majka? Pa ona rađa,negde je prirodno da bude dobra majka.
Mogla bih do prekosutra da nabrajam prava, koja i nisu prava, već obaveze koje se podrazumevaju. A naše „borkinje“ za ženska prava krenule od jezičkog ispravljanja krivih Drina….od psihološkinja, pedagoškinja, profesorica, doktorica, trenerica…..sakloni me Bože i daleko im lepa kuća od njihovog zalaganja za moja prava, kao žene.
Žena je žena, i ne može da bude muškarac. Tu je kraj priče. Najveće pravo žene je njena sloboda da bude žena. Da može što može, traži šta treba, dobija što joj pripada. Da ne mora da bude lepa i maksimalno skockana da bi bila žena. Da nije obavezno da zna da napravi ajvar i zamota sarmice, kako bi bila dobra domaćica. Da nije strašno ako joj gosti nabasju u neusisanu kuću, sa neobrisanom prašinom. Da je negde
prirodno da kolega na poslu bude bolji od nje, ne zato što je muškarac, već zato što je bolji.
Tražimo prava? Od koga? Pa žene su same sebi uskratile mnoga prava. Zato što ne misle o sebi, zato što sebe stavljaju na drugo, treće i peto mesto, zato što im je sve preče od njihovog zadovoljstva. A da pokušamo obrnutim redom. Što žene ne bi otišle na piće sa duštvom? Što ne bi digle sve četiri uvis usred haosa oko njih? Što ne bi ostavile neopeglan veš, ako im se ne pegla? Što ne bi sebi skuvale kafu i čitale knjigu, iako su prozori prljavi, a zavese neoprane?
Ne poznajem ni jednog muškarca koji prisiljava ženu da sve to radi. Možda, tu i tamo, ali u promilima. Ali poznajem mnoge žene koje mazohistički muče sebe, kukajući i žaleći se svakodnevno na težinu života, a usput nastavljajući da ga sebi komplikuju i otežavaju svakodnevno.
Žena je samu sebe obespravila, pa joj kriv đavo. Stoga , pamet u glavu, slobodu u ruke i promenite same sebe, i prestanite da menjate svet, kako bi vam bilo bolje. Neće vam biti bolje sve dok se trudite da poštujete nečije standarde. Poštujte sebe za početak, mnogo više ćete se dopasti muškarcima takve, a i vama neće biti loše. Jer žena je žena, a muškarac muškarac. I treba da se razlikuju, jer se razlikuju po mnogo čemu. Samo u jednom treba da budu jednaki. U slobodi i mogućnaosti da uživaju u životu. Svako na svoj način. Muški lili ženski. Zar je to važno?
11.Novembar
