Ponekad mi se čini da živimo u crnoj rupi. Da smo prilično nesnađeni u životu koji nam se „desio“ posle onih naših čuvenih promena. Da smo upali u sistem koji ne razumemo, i za koji nismo bili spremni, ili ga pak razumemo a namerno ga kvarimo. Da smo kapitalizam pobrkali sa robovlasništvom, pa kom dobro – dobro mu je za sve pare, a kome nije taj može odmah da se obesi. Da mnogo toga što smo imali i na šta smo bili navikli – nemamo, a nema ni izgleda da ćemo ga skoro imati.
Penzija, recimo. Naše, starije generacije, kukaju na svoje niske penzije. Većina opravdano kuka. A na pamet nam ne pada da pomislimo šta će sutra raditi naša deca i unici, bez ikakve penzije. Jer ovako kako stvari stoje, treba da žive 150 godina, da bi prikrpili kakvu takvu penziju. U postojećim okolnostima (čast srećnim izuzecima naravno) mladi ljudi nemaju šanse da stignu do penzije. A ako i stignu, biće manja od ove na koju mi danas kukamo.
Prvo i osnovno nešto na šta smo mi , starije generacije, navikli u naše vreme je – stalan posao, ili posao na neodređeno vreme, kako smo ga zvali. Kod izgovaranja te reči danas se svi samo nasmeju, i odmahnu rukom. To nešto više ne postoji. Mladi ljudi danas, u najboljem slučaju, dobiju posao posle nekoliko godina traženja. Samo nekakav posao, a ne posao za koji su se školovali. I nema za stalno, u 90 odsto slučajeva dobijaju ugovore na nekoliko meseci, a onda Jovo nanovo.
Mladi, opterećeni ovom mukom, u većini slučajeva i ne znaju kako funkcioniše penzioni sistem. A on se poslednjih dvadesetak godina menjao i usklađivao sa trendovima u svetu. U prevodu – pooštravaju se uslovi za sticanje penzije, a penzije se tope i bivaju sve manje i manje. Jer svet u koji smo zakoračili kaže da se smanje javni izdaci za penzije, i da pojedinac mora da preuzme odgovornost za sebe i svoju porodicu.
Mladi o penziji najčešće i ne razmišljaju. Bitno im je da imaju kakav takav posao, da iumaju para za osnovne potrepštine, a penzija im je nekako daleka, ima vremena do se do nje stigne. A vremena nema, to će oni ukapirati kad vreme istekne. Plivaaj, ko te šiša, nema veze što ne umeš da plivaš. I što ćeš da se udaviš. Ti imaš odgovorsnost.
Problem je u tome što nisu mladi ljudi krivi, nisu oni neodgovorni. Većinu stvari, koje su do njih, oni obavili. Završili škole, trude se da pronađu posao, čak i ne biraju kao što smo mi nekada. A mi koji smo mogli da biramo i u čijim je rukama njihova budućnost, malo o tome danas razmišljamo. Baš nas briga. Sebično filozofiramo o svojim primanjima, komentarišemo kojekakve gluposti i filozofiramo kao da ćemo da upišemo doktorske studije, a pri tom nam i na pamet ne pada da smo u ovom trenutku sasvim marginalni likovi, makar nam penzije bile i male.
Mladi u Evropi se zapošljavaju, rade, žive svoje živote. Mladi u Srbiji prihvataju poslove po sistemu „daj što daš“ i ne pitaju za radni staž. Rukovode se onom „ćuti kad se našlo“, o budućnosti i ne razmišljaju. Pre bi se reklo, ne usuđuju se da razmišljaju.
Država, s druge strane, štiti poslodavce. I domaće i strane. Prećutno im se gleda kroz prste, a oni nezajažljivo to koriste. Rezultat svega je – mladi bez budućnosti. I bez penzije. Ogromna većina stanovništva koje će sutra biti bez sredstava za egzistenciju, dakle siromašno, i koja će tek tada videti koliki je jaz između siromašnih i bogatih. Jer bogati danas grabe šakom i kapom i za danas, i za sutra i za penziju.
Mnogo mi je žao mladih ljudi danas. Onih obrazovanih, školovanih, poštenih mladih ljudi koji žele da kroz život idu po PS-u. Zato što dobar deo njih grize, prilagođava se, muči se, petlja nešto, pokušava…….i uglavnom ništa. A usput su
prinuđeni da gledaju uspehe nekih drugih mladih ljudi, koji se bez bilo čega realno preporučljivog dižu u nebesa, život im je lep, džepovi puni para, a i penzija ih čeka. Nešto je trulo u državi Danskoj, samo ne znam šta.
26. novembar
