Prema podacima Evrostata, mladi u Srbiji i gotovo svim zemljama regiona odlaze iz roditeljskog doma tek kada pređu tridesetu. To se, pored Srbije, odnosi na Crnu Goru, Severnu Makedoniju i Tursku, s tim da turska omladina roditeljski dom napušta sa 27,5 godina. Ova statistika se godinama ne menja za naše prostore, a objašnjenje za ovaj fenomen nije jednostavan.
Često čujemo kako tamo negde, na zapadu, roditelji svojoj deci kada napune 18 godina jednostavno kažu „ćao” i više ih nije briga gde su, s kim su, kako žive i kako se snalaze. Neće biti da i oni tamo nemaju finansijske probleme, da baš tako lako dolaze do posla i stana, da im je sve rešeno čim napune tih famoznih 18 godina. Neće biti da je tako, ali ovakva praksa na Zapadu važi u najvećem broju slučajeva.
Zašto ne važi u zemljama Zapadnog Balkana, posebno u Srbiji? Pa zato što su nama bitna, ako ne i najbitnija – osećanja. Da pustiš dete (a to dete se na Zapadu tretira kao čovek), da ga , dakle, pustiš da tumara po svetu i snalazi se bez roditeljske pomoći. Ma idi bre, ko ima srčku za tako nešto. Ko od naših roditelja koji diskretno (da ga slučajno ne iznerviraju) bude svog mezimca podmećući mu vruć burek i kafu pod nos i rizikujući da ih tako sanjiv u podne ne nagrdi i istera iz sobe.
Naši roditelji uvek nalaze opravdanje. Situcija je teška, nema posla, jadno dete nema od čega da živi, što smo ga rađali ako nismo u stanju da o njemu brinemo, pa dal ću da dozvolim da mi se dete muči i gladuje, a ja ovde uživam rasterećen roditeljskih briga…….Ne bato, toga u Srbiji nema i nikada ga neće biti.
Baš zato sve veći broj naše dece ostaje u roditeljskom domu i posle 30- te. Pa šta, kažemo mi, šta mu fali, granice se pomerile, osamostaliće se, osnovaće porodicu, nikad nije kasno, njegova sreća njega negde čeka.
Ma vraga ga čeka, on čeka sreću, a sreća nikako da stigne
Pre stotinak godina život je bio težak, a detinjstvo neudobno i ljudi su tada želeli da što pre odrastu, da počnu da žive onako kako oni hoće, a ne da njihovim životima upravljaju roditelji. Pa su se osamostaljivali, tražili svoje puteve i sreću, i nalazili je. Trudeći se i stvarajući svoj život.
Sve se u međuvremenu promenilo. Detinjstvo je postalo veoma udobno, roditelji su posvećeni tome da se njihova deca osećaju voljeno, da im omoguće kvalitetan život i lepo detinjstvo. Posledica je da sa jedne strane ‘deca’ ne žele da odrastu, jer gledajući svoje roditelje koji se toliko trude oko njih smatraju da je odraslost kraj zabave i kvalitetnog života. Sa druge strane roditelji ne dozvoljavaju ‘deci’ da se odvoje i osamostale iz nekih svojih, uglavnom egoističnih razloga.
Jesu važni i finansijski razlozi, jeste važno i nerešeno stambeno pitanje, ali je najvažnija ona „petlja” koju današnji mladi ljudi nemaju. Ne korača im se u neizvesnost, ne izlazi iz komfor zone, u kojoj su ušuškani. Nisu zadovoljni životom, ali im nije ni loše. Uvek imaju sigurnost, gde da odu, od koga da uzmu, kome da se požale i, naravno, koga da krive što im je tako, kako im je. Jer bi hteli više i bolje.
Nije lako ni današnjoj omladini, koliko god ih mi krivili zbog mnogo čega. Nije im lako zato što su se prilike promenile, vrednosti izgubile, modeli ponašanja postali drugačiji. Nije im lako zato što ništa ne zavisi od njih, već od veza koje nemaju, para koje im nedostaju, okruženja koje im se često ne dopada a moraju da se uklapaju.
Onda su svi krivi……i političari, i roditelji i svi od kojih iole zavise njihovi životi.
Zato statistike za nas ne važe. Ne važe zbog toga što smo uplivali u nakaradni kapitalizam koji nam je nametnuo pravila i vrednosti, sa kojima se teško nosimo. Rezultat svega je sve vreći broj neoženjenih, neudatih, razvedenih.
Ovde nisam uračunala mlade koji su pobegli u inostranstvo. I tamo ostali da žive. Srećni su, kažu, a i mi mislimo da su srećni. Pa srećni su đavola, kako može da bude srećan neko ko nije video svoje roditelje po pet šest godina, kojem zarad te nazovi sreće nedostaje mali milion sitnica, koje sreću čine.
Upravo iz tih razloga me strašno nerviraju statistički podaci, tumačenja psihologa, psihijatara, ekonomista…….ma šta oni znaju. Nemaju pojma.
Izgubili smo se mi bato u vremenu i prostoru, izgubili smo porodicu i sebe, a sve u želji da budemo kao drugi. Epa sada nismo ni drugi ni svoji. I treba nam mnogo vremena da se trgnemo, ali pre svega treba da shvatimo da smo zalutali. A mi to nećemo, ili ne umemo.
26.avgust
