Na jesen bi trebalo da bude usvojen Zakon o pravima deteta i zaštitniku prava deteta ili dečjem ombudsmanu koji do sada nije postojao u Srbiji, a po kome će, između ostalog, biti strogo sankcionisani roditelji koji fizički kažnjavaju svoju decu, a deca koja rade, s druge strane, mogu da osnuju sopstveni sindikat.
Ovim zakonom na primer, predviđeno je da dete od navršene 14. godine može samo da putuje, uz saglasnost oba roditelja, a od 16. godine bez saglasnosti. Dete će moći da učestvuje u donošenju odluka o njegovom zdravlju, pa će tako sa navršenih 15 godina moći da odbije predloženu medicinsku meru.
I sijaset drugih stvari o kojima dete, prirodno, nije kadra da samo odlučuje i presuđuje. Ali dobro, valjda tako treba i valjda tako mora, kako bismo ušli u tu Evropsku uniju, koja će nas na kraju života koštati. Nismo, na žalost, mi ti koji treba da odlučujemo o mnogim stvarima sa kojima se ne slažemo. A ne slažemo se sa mnogo toga, uključujući i ova – prilično nakaradna – prava deteta, ko da nisu naša, ko da su stranci u kući, ko da su nacionalna manjina ili, daleko bilo, naši neprijatelji u zajednici koja se zove porodica.
A naša (generacija u poodmaklim godinama) je odrastala u porodicama u kojima se znalo ko je mama, a ko tata…..ko u kući kosi, a ko vodu nosi. I ništa nam nije falilo što se roditelji ne igraju sa nama. Sami smo se igrali, bez mnogo igračaka, napolju…..razvijajući svoju maštu u izmišljanju zabave. Zato, valjda, i danas (kad smo matori) imamo bujnu maštu. Nije nas zanimalo šta odrasli razgovaraju, u gostima smo bili lepo vaspitani iako su nam se ponuđeni kolači mnogo jeli, ali je mama rekla jedan – i tačka. I to je bio zakon. Nismo plakali, vrištali i vikali da nam je dosadno. Jeli smo sve, nije bilo pitanja:” Želiš li?” Nikada. Išli smo gde su roditelji hteli, kada je njima odgovaralo.. I bilo nam je zabavno… Uvek.
Radovali smo se izletima na koje smo redovno išli vikendom i putovanju vozom na more. Roditelji su bili autoritet, a ne prijatelji.Svako nepoštovanje odraslih kažnjavalo se rukom po guzi.
Bez objašnjavanja, razgovaranja. Uvredio si starijeg, šamar. Pa ti uvredi i budi bezobrazan sledeći put.
Ne smatram da je bilo idealno, ali je nekako bilo prirodno i normalno.I sve se odvijalo normalno, i mi smo postali normalni ljudi (barem mi se tako čini), i nije nam bio potreban „dečji sindikat“ da se štitimo od roditelja, i nikome ni na pamet nije padao Zakon o pravima deteta, jer su roditelji bili zakon.
A onda se nešto prelomilo usput, pa je takva vrsta vaspitanja postala previše surova. Vreme je izrodilo nove generacije roditelja. Beskrajno tolerantne, one koji podržavaju prijateljski odnos s decom i to im je baš cool..
Da ne prepričavam šta se sve danas događa, jer to dobro znamo, posmatrajući stvarnost. Pojam zlostavljanja i nestašne dečje igre se izjednačio.Pa smo posegli za Zakonom koji će štititi i jedne i druge. A to ne valja, jer to nije isto.
Nije isto, zato što ni sve ostalo nije isto. Obratiti pažnju na ljude, ne biti sebičan, samoživ, razvijati empatiju, saosećati, brinuti, biti obazriv………to su naši roditelji nas učili, ali se to negde putem izgubilo.
U želji da se oslobodimo svih stega i stvari koje nam, kao deci, nisu baš prijale – krenuli smo sa drugom taktikom, i decu popeli na pijedestal, ustupajući im kormilo da upravljaju, pa kud nas voda odnese. A odnela nas je bogami, na pučinu, na kojoj se danas teško snalazimo, pa mislimo da će nam Zakon pomoći da se izbavimo i svi zajedno uplovimo u mirnu porodičnu luku. E, vala nećemo sa ovom našom decom kojoj treba Zakon da bi nas poštovala, da bi poštovala sve oko sebe, da bi izrasla u ljude vredne pažnje. Zakon koji će ih štititi od svih nas i po kome oni imaju PRAVO na sve i svašta. Ko da ga do sada nisu imali.
Odgajamo li mi to danas samožive egomanijake? Nikada zadovoljne osobe, osobe večno željne pažnje. One koji ne trpe autoritet, zabrane, uslove, rokove, pa čitav život traže i čekaju savršenu priliku da padne s neba, a takve nema. Mi danas definitivno vaspitavamo EGOMANIJAKE, nikad zadovoljne i stalno gladne pažnje.
A u međuvremenu ih roditelji finansiraju, peru, hrane, teše.. Jer njihovo zlato zaslužuje bolje. I ovaj svet nije dovoljno dobar za njih.Sada im nudimo i Zakon. Zakon po kojem mogu osnovati svoj
sindikat kojim će štititi svoja prava od rođenih roditelja, Zakon koji može roditeje da strpa i u zatvor, Zakon koji im daje prava ali ne propisuje obaveze, a roditeljima i svima ostalima, koji učestvuju u njihovom vaspitanju, vezuje ruke.
Valjalo bi, ipak, pronaći zlatnu sredinu. Kako nas vlastita deca ne bi pojela za doručak. A hoće, jer nas i bez Zakona već jedu.
22.Juli
