Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u Sočiju razgovarao sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom. Samo ova rečenica je vest, čak i da zanemarimo ostatak priče. A ostatak priče je – obezbeđeno snabdevanje i jeftiniji gas za Srbiju, ne samo u narednih šest meseci, već i dugoročno. Obećana podrška Srbiji u rešavanju brojnih važnih problema, uključujući i Kosovo. Razgovor, koji je trajao nekoliko sati, valjda je i to bitno u priči o susretu predsednika jedne male zemlje sa predsednikom najveće zemlje na svetu. I moćne. Putin će naredne godine doći u Srbiju, da spomenemo usput.
Sve ovo nije dovoljno gladnima mržnje, koji i dalje bacaju drvlje i kamenje na Vučića. Ismejavaju ga na društvenim mrežama za svaki učinjeni korak. Kakav god bio, a najčešće nije za podrugljive komentare. Ali, kada neko nosi mržnju u sebi, koju nikako ne može da priguši, onda je okretanje stvari naglavačke sasvim lak posao.
300 hiljada dinara za prvorođeno dete? Pa šta je to? Iz džepa li ih vadi? Šta sve treba za jedno dete, mnogo će da im pomogne? Ovakvi, i komentari sa prostačkim prizvukom koji nije za ovu priliku, seju se na društvenim mrežama. Normalan čovek gleda, pa ne može da veruje. Da li je moguće da smo do te mere naopak narod? Da li toliko možemo da mrzimo, da od mržnje ne vidimo dalje od vlastitog nosa?
Ako zanemarimo činjenicu da Vučića na ovim prostorima neko može da voli ili ne voli, poštuje ili ne poštuje, želi ga ili ne želi za predsednika, vidi njegova dostignuća ili ne vidi…..ako sve to zanemarimo, šta biva sa mišljenjima važnih ljudi van ove naše zemlje? Državnika, zvaničnika, ljudi iz oblasti privrednog, kulturnog, sportskog života? Šta biva sa njima, jesu li i oni ludi što ga uvažavaju, što imaju visoko mišljenje o njemu, što mu se klanjaju, jesu li i oni ludi, samo zato što neki od nas misle da su ludi?
Biće da nešto sa nama nije u redu. Nešto što učimo 30 godina unazad, a od slova A odmakli nismo. Prvo – da svi ne možemo isto da mislimo. Drugo, da mišljenja moraju da se zasnivaju na činjenicama. Treće – da gradimo svoje stavove prema svima, i prema svačemu, ali stavove zasnovane na argumentima. Nikada mi neće biti jasno kako nekoga možeš da ubeđuješ da je noć, ako na nebu greje sunce. Pa nismo svi slepci, nismo svi ispunjeni mržnjom koja nadvladava zdrav razum.
Gradimo demokratiju. Koju bre demokratiju, ukoliko neko hoće glavu da ti razbije, ako misliš drugačije od njega. Ukoliko ti ne predočava svoje stavove, već se trudi da ti ih nametne. Ukoliko ima i pretnje u levom džepu koje će, ako mu se posreći pa dođe na vlast, prvo na tebi primeniti. Ukoliko ne želi ni da čuje šta ti misliš.
Zaboravili smo šta je bilo juče, prekjuče i pre više godina. Zaboravili smo šta smo imali, ili šta nismo imali. Zaboravili smo mnogo toga što je bilo odlika nekih prethodnih vlasti i ranijih Vučića. Sve smo zaboravili opsednuti mržnjom i rušilačkim nagonom, koji negujemo ko retku biljku u saksiji.
On priča, on se hvali, on vodi predizbornu kampanju…..čujemo. Priča, nego šta će nego da priča. Ako ima šta da kaže, pričaće. A ako se kazano još može i videti, koji je argument suprotne strane. Hvali se? Pa naravno da se hvali. Što ne bi, ako je uspeo da uradi nešto, što je za svoju zemlju želeo. Ili mi ne želimo isto?
Vodi predizbornu kampanju? Nego šta će? Predizborna kampanja i treba da bude zasnovana na urađenom, a ne na nebulozama. On polaže račune, a mi imamo mogućnost da proverimo jesu li mu računi tačni, ili je varao.
Kritika se drugome upućuje samo kada si bolji od njega. U protivnom si smešan. Ličiš na rezignirano dete koje se, kada ne može da dobije željenu igračku, baca po podu. Neki od nas su rezignirana deca, koja nikada neće moći da odrastu. I nikada neće moći da dorastu protivnika, kako bi ga pobedili. Barem ne na ovakav način. Vučić može mirno da spava i sanja svoje snove koji mu se, gle čuda, i ostvaruju.
27. novembar
