Brzina kojom reršavamo mnoga pitanja u ovoj našoj zemlji, bez problema se može meriti puževim koracima. Desi se ponekad neka „greška“ u sistemu, pa stvari krenu glatko i bez problema, što smatramo čudom i obično smo zahvalni Bogu „jer nas je pogledao“. Naprosto nismo navikli na normalan život, navikli smo na čekanje. Svega i svačega, dok ne dočekamo. I što je najgore, kada dočekamo mi smo srećni, jer je moglo da se desi i da ne dočekamo.
Zašto sve ovo pričam? Zbog toga što mi smeta taj kolektivni imunitet na mnoge nenormalnosti, koje se pretvaraju u način života. Nije to strašno u svakoj situaciji, ali je itekako strašno kada je reč o osobama sa invaliditetom koje su, kako mi se čini, jedino na ovom polju izjednačene sa ostalom populacijom. Na polju čekanja, i zadovoljstva na kraju čekanja.
Imamo dobre Zakone, tvrdimo. Ali ih ne sprovodimo u praksi, ponavljamo ko papagaji. Ali niko ništa ne čini da bi proces tog sprovođenja ubrzao. Čekamo da se dogodi samo po sebi.
Rađa se mali milion korisnih inicijativa, poteklih od organizacija i udruženja osoba sa invaliditetom. Ali malo njih zaživi, jer zavise od onih, koji takođe nešto čekaju. I od politike i političara, razume se, kao i sve ostalo što od njih zavisi.
Ne kažem ja da oni neće, taman posla i daleko bilo. Oni hoće, sve hoće, ponekad su i oduševljeni idejama uz obećanje da će to učiniti, i da je to „sjajna stvar“. Nevolja je u tome što su političari listopadni, što se na nekoliko godina menjaju, i što za tih nekoliko godina ne uspeju da stvari dovedu do kraja. Na njihova mesta dolaze novi, a onda kreće Jovo nanovo. Od slova A, pa nadalje. Jer novi ljudi, nemaju veze sa starim problemima i starim idejama. Osim toga imaju i manu da su alergični na ideje prethodnika, jer smatraju da svet počinje od njih. Pa krenu da ga menjaju iz korena.
Divim se strpljivosti osoba sa invaliditetom, kojom nastoje da „izguraju“ stvari do kraja. I uvek, sa bezgraničnim razumevanjem edukuju svakog novog, trudeći se da dobiju na vremenu.
U takvoj su situaciji posle svakih izbora. Započete, a nedovršene stvari, moraće da rade ispočetka. Ispočetka znači i početak bilo kakve komunikacije. Pa tek onda zalaženje u suštinu.
Ne sumnjam da će svi oni, novi, imati razumevanja za Udruženja osoba sa invaliditetom. Ali je potrebno vreme, a nova čekanja iscrpljuju.
Vreme je novac, često kažemo. U ovom slučaju, vreme je više od novca. Vreme je život, za osobe sa invaliditetom, a njihov život iscuri, a da nisu ni okusili obećavane radosti.
10. avgust
