Poslednjeg januarskog dana, dakle danas….. slab mraz, tokom dana osetno toplije, u većini mesta sa dužim sunčanim intervalima…..kažu meteorolozi. Ubiše me u pojam i ovoga jutra, i mene i moju nadu da će se desiti čudo i da ću ujutru kada otvorim oči kroz prozor ugledati zimu.
Ne znam vama, ali meni zima treba. Iz mnogo razloga, a jedan od najvećih je što zimu volim i što sam navikla da zimi bude zima. Prosto nije prirodno ni normalno da ti u januaru sunce u ranu zoru obasja prozor, da gledajući kroz prozor stičeš utisak da možeš i laganu odeću da obučeš, da se kuvaš čitavog dana, umesto da navlačiš rukavice, ogrćeš šal i ušuškavaš se u debelu jaknu, kako ne bi promrzao.
„Ma daj ćuti sa tvojim fantazijama. Baš je lepo vreme, sunce unosi radost u život, lepo vreme popravlja raspoloženje”- čujem komentare na moje negodovanje što nas je zima ove godine mimoišla i zalutala u neke druge krajeve. E vala meni je vreme pokvarilo raspoloženje. Želim svoju zimu nazad, želim da mi bude hladno i da cupkam u snegu na autobuskoj staniici, želim da su mi prsti promrzli i da u njih duvam kako bi ih zagrejala, želim da mi se trepavice lepe od hladnoće, želim da mi pahulje uleću u oči pa ne vidim kuda hodam…….sve to želim u mesecu koji se zove januar, i još mnogo toga što uz zimu ide. U inat svima koji vole sve naopačke, pa i vreme naopačke.
Zamislite molim vas da usred leta krenete na bazen, a ono padne sneg. Nenormalno načisto. Pa i sunce je, usred zime, jednako nenormalna pojava. Zato nemojte da me ubeđujete kako će mi sunce, koje lažljivo greje ovih dana, popraviti raspoloženje. Neće, i ljuta sam na njega iako znam da nije njegova krivica.
31 januar je. Starije generacije, pa i one mlađe mogu da se sete nekih 31vih januara u svom životu, koji su bili nešto sasvim drugo od ovog današnjeg. Bili su dani u kojima se uživalo, u kojima se videla belina snega i čistoća koju donosi, u kojima je hladnoća vazduha bila sinonim za zdravlje, u kojima se moglo na grudvanje, sankanje, skijanje. A naši, ovogodišnji januarski dani, protekli su u seckanju nožem zagađenog vazduha, u disanju na škrge i bojazni da otvorimo pprozor, kako nam ta neman ne bi ušla u kuću.
A da nam je bilo zime, i da nam je bilo snega, i da nam je bilo minus toliko i toliko, ne bismo seckali vazduh na kockice i ne bismo disali na škrge.
A opet, volimo sunce usred zime. Jednako kao što volimo sve naopake stvari, koje nisu u skladu sa prirodom. Volimo da menjamo prirodu, da unosimo promene u naš život, pa neka su i naopake. Mi volimo promene, kakve god bile. U stanju smo i dobro da zamenimo za loše, samo da bude drugačije i samo da smo nešto promenili. Prosto nam je narav takva.
Na sunce i vreme, doduše, ne možemo da utičemo, ali i njega volimo što je takvo, iako je nikakvo i naopačke. Ne znam zašto je to tako, ali znam da me sve to jako nervira.
Zato, za inat, hoću da kažem da volim zimu, da mi je žao što nije stigla, da bih je rado pitala šta joj se usput dogodilo, jesmo li nešto pogrešili pa nas je preskočila ove godine…… Htela bih da joj kažem koliko je volim, ja i mnogi slični meni, i da bismo želeli da navrati makar na kratko, kako bismo bili sigurni da nije ljuta, i da će se naredne godine vratiti.
Nikada čovek ne može da bude gospodar prirode. Jer da može, napravio bi sada zimu. Ali mu ne smeta da pokušava da prirodom gospodari. Pa je naljuti s vremena na vreme, pa ona pošalje neki glas opomene koji uglavnom ne čujemo, pa na kraju nadrljamo mi, a ne priroda. Priroda mnogo trpi, ali kada kažnjava, to čini baš žestoko.
31.Januar
