Dođu tako neki trenuci u životu kada čovek dobije želju da digne ruke od svega i prestane da popravlja svet oko sebe, jer se to popravljanje pretvori u donkihotovsku borbu. U novinarstvu, ovom prilikom mislim. A onda sretne na ulici neku Katicu, Vesnu, Mariju, Miloša, Stefana…….neke obične ljude koje i ne poznaje i koji mu, podrškom onome što radi, uliju snagu i veru da su na pravom putu.
Sve se danas promenilo, pa i novinari i poimanje novinarstva. Sve se pretvorilo u rijaliti, u cirkus, u paradu gluposti koje običan svet guta bez zadrške. A i šta bi drugo, ako ponuđeno na poslužavniku ne nudi bolji izbor.
Imaš stotinu kanala na televiziji, a tri kasvetna ne možeš da odabereš i kažeš: epa svaka čast, to je to. Nekada su bila tri kanala, pa nisi znao koji od ta tri da gledaš, jer na svakom ponešto dobro, a u isto vreme. Pa moraš da se odlučiš. Danas vreme provedeš sa daljinskim u ruci tražeći najpre kanal na kojem nema ružnih priča, kriminalaca koji gostuju u emisijama po nekoliko sati, starleta koje govore o svom biznisu, probisveta koji koriste priliku da postanu poznati, kvaziintelektualaca, kvaziumetnika i svih ostalih lažnjaka koji posle priče na televiziji i sami pomisle da su to, što su bili u televizoru. I filmova u kojima se ne puca, ne kolje, ne vade oči, ne ubija, ne mrzi…….
Nekada je bilo dečjih emisija, predivnih dečjih emisija u kojima su deca učila školu života od Branka Kockice, Boleta u buretu, od Mande i Nenada Nenadovića, a i on ode. Odoše svi, ne ostaviše naslednike, stigoše neki novi koji gutaju Zapad i kopiraju sve svetske gluposti i nakaradnosti. Gledanost emisija poput „Kocka, kocka, kockica“ zamenila je gledanost na jutjubu i Tik-toku. To je pa, tek , posebna priča.
Nekadašnje reportaže o poznatim ličnostima (ali zaista poznatim po delima koje iza sebe ostavljaju), zamenile su reportaže o „danas poznatim ličnostima“, poznatim po garderobi koju nose, vili koju su kupili, džipu, silikonima i operacijama koje su napravili, poznati po razvodima i ljubavnicima, poznati po svemu onome što je nekada bilo sramno i u šta se prstom upiralo.
Nema više onih novinara i voditelja u televiziji koje, kad vidiš i čuješ, smrzneš se od njihovog glasa i stava koji nose u sebi. I nema šanse da im ne veruješ, jer oni nisu smeli da lažu, a nisu smeli ni da izgledaju nakaradno i neukusno, zato što su bili primer mnogima i zato što im je jedina želja i bila da im se veruje.
Ne postoje priče o običnom čoveku, priče ispričane na najednostavniji način, ali snažne i ubedljive jer izlaze iz duše. Običan čovek nikada ne laže i običan čovek možda ne zna najbolje padeže i akcente, ali najlepše priča. Najlepše za slušanje.
Izgubila se negde empatija prema čoveku u nevolji, da mu se pruži ruka i pomogne, na bilo koji način, jer novinara ništa ne košta, a čoveku može da bude od životnog značaja.
Trčimo i jurcamo za kojekakvima, izgovaramo reči i pričamo priče u koje ni sami ne verujemo, ne vole nas ljudi zbog toga, a i sami sebe ne volimo iz istih razloga, ali teramo priču, jer tako mora i tako treba. Iz mnogo razloga.
A ne mora i ne treba. Dovoljno je samo pogledati stvari drugim očima, iz drugačijeg ugla, staviti se u poziciju onih koje gledaš – i sve biva drugačije. Svet, kao novinar, sam ne možeš da promeniš, ali da pokušaš možeš. A kada pokušaš …..onda imaš i Katicu, i Vesnu, Mariju, Miloša, Stefana….sve njih koji ti iz duše kažu „Alal vera“. Znam, nije to Pulicerova nagrada……veća je nagrada od Pulicerove.
24. septembar
