Čujem pre par večeri u autobusu komentar: “Nema ljudi u gradu. Pusto je. Izgleda da se narod poplašio od korone, i ozbiljno shvatio situaciju”.
Aha, kažem ja u sebi. Precrko od straha, pa otišao na more da se uteši. Kakav bre strah od korone, otišli ljudi na more. To što se ti, druškane moj, voziš u praznom autobusu u 10 uveče, a pri tom se vraćaš s posla, ne znači da se je narod uplašio, pa ga zato nema u gradu.
Veliki broj ljudi je ove godine krenuo ka moru. Ko da je to poslednji dan rasprodaje nečega, pa da ugrabe. Jer sutra nema. Ne pitaju više za senu kao ranijih godina, ne pitaju ni za omiljene destinacije, ništa ne pitaju, važno je da se ode. Doduše pitaju za PCR test, antigeni test, uslove koji važe u zemlji u koju odlaze…..to pitaju, čak ni za cenu ne pitaju. Važno je da se može.
Ko je primio vakcinu, na konju je , mada ne sasvim, jer zavisi koju je primio i šta njegova morska destinacija traži da ispuni od uslova. Pa se onda prilagođava, dopunjuje, psuje sebe što je uradio ovo, a trebalo je ono. Ali ne pita za pare, ko što je ranije pitao Važno je da se može.
Morski putnici više ne zanovetaju ni zbog gužvi na granicama. Šta ima da zanovetaju, važno je da na graniici neko ne napravi problem, pa ne mogu da odu. A često idu na neviđeno. Kad su krenuli, važila jedna pravila, kad stignu
– zemlja u kojoj su stigli, promenila pravila. Pa nije čudo ako se nađu negde i u karantinu. Italija je pre nekoliko dana sugerisala svojim građanima da ne idu u neke zemlje, jer su mnogi od njih zarobljeni tamo. Promenila se pravila, i oni moraju da budu u karantinu. O svom trošku, pretpostavljam.
Više niko i prognozu ne gleda pre polaska, kao ranijih godina. Pa da vodiš računa da te ne uhvati neko kišovito vreme i pojede ti odmor. Ma jok, sada ni to nema veze. Kiša mokra, more mokro, ko da je to neki problem. Važno je da se ode, tamo gde se krenulo.
Zadivljena sam silinom želje “moreljubaca” da na more odu po svaku cenu. Uz sve prepreke i probleme koji im stoje na putu. Ponekad mi se čini da ni uz poklon od 1000 evra kad tamo stignem, ne bih sebe toliko mučila. Ali, nisam ja reper za poimanje uživanja. Ja sam od uživanja operisana, i nemam parvo da sudim o postupcima drugih.
Razumem, stoga, sve koji toliko mnogo vole da odu na more. Ako, neka idu i neka uživaju do mile volje. Jednom se živi. Volela bih, međutim, kada bi i u ostalim stvarima svi bili toliko uporni i prilježni, kada bi u svemu istrajavali i stizali do cilja uprkos preprekama, baš bih to volela da vidim, ali znam da neću. Zato što nas za sve ostalo neko tera, neko nam postavlja ciljeve i nešto traži od nas. A nama se tada neće. A kada nas upozorava i nešto nam brani, e baš tada nam se hoće.
Mi smo prosto narod koji radi i funcioniše po posebnom receptu. Zato bih ja sve okrenula naopačke. Da nam se brani ono što treba da radimo, a dozvoljava ono što ne treba.Evo vakcine, recimo. Ja bih uvela kazne za one koji hoće da se vakcinišu. Pa da vidiš kako bi svi nagrnuli. “Baš da vidim kako će da me kazni”!
Vraćam se na početak i na prazan grad i autobuse. Alo, opasuljite se, ljudi otišli na more. I ko može i ko ne može. Zato što mesecima unazad neko nas upozorava kako ne bi valjalo, bez obzira što su mere relaksirane. Ostali u gradu oni koji, kao roboti, poštuju sve – i posao i upozorenja, i ono na šta ih život prisiljava da moraju da poštuju. I neka ne budu dosadni sa takvim komentarima. Bolje im je da se stide što što ne umeju da žive kao sav “normalan svet”.
20.juli
