Jeste li čuli da su završene paraolimpijske igre u Tokiju? Ne Olimpijske, Paraolimpijske kažem. O Olimpijskim igrama smo se naslušali i nagledali za sve pare. Radovali se i tugovali, što je sasvim normalno, kada bodrimo svoje učesnike i očekujemo uspeh.
Paraolimpijske igre smo samo zabeležili. Kada se u Tokio krenulo. Kada je osvojena neka medalja, i toliko. Kolko da nije bez ičega, što bi se reklo.
A srpski tim je tamo osvojio šest medalja – dve zlatne, jednu srebrnu i jednu bronzanu. Dva zlata je osvojio Dragan Ristić u streljaštvu, srebro su osvojili Željko Dimitrijević i strelci Laslo Šuranji i Zdravko Savanović, a bronzu stonoteniserke Borislava Perić Ranković i Nada Matić u ekipnoj konkurenciji.
Znam da ne znate ko su oni, ali što ne bismo znali i što ne bismo nešto više o njima čuli? Ništa. Bili i vratili se sa medaljama, i to je to. Jesmo li ih dočekali uz pompu i medijsku pažnju? Pa nismo. A zašto? Ne znam, a možda i znam. Zato što nisu šampioni na glasu, zato što nismo navikli na njihova imena, zato što su oni svet za sebe, svet u kojem se sami raduju, i sami tuguju. I u ovakvim trenucima nismo sa njima podelili osećanja, sreću makar, kad već tugu nećemo.
A tamo su bili ljudi, koji ulažu daleko više napora od naših šampiona. Osobe koje, i pored hendikepa, trče, plivaju, igraju košarku, svašta rade ne bi li nam se približili i dokazali i sebi i nama da mogu. A mi, eto, nismo umeli ni da se obradujemo njihovom uspehu. Makar iz kurtoazije, i to je nešto.
A trebalo je, trebalo je iz prostog razloga što su ovi ljudi u velikoj prednosti. Oni su dvostruki šampioni. Pobednici na
Paraolimpijskim igrama, i pobednici u životu sa kojim vode svakodnevnu bitku. Pa recimo trče, iako neki od njih trče sa veštačkom nogom.
I ne samo to. Veće su ljudine od nas u svakom pogledu. Ljudskom pre svega, jer ih je život žestoko ošamario, pa znaju šta je u njemu važno, a šta nije.
Verujem da je većini promakla i ljudska priča sa Paraolimpijskih igara. Naime Poljakinja Marija Andrejčik osvojila je srebrnu medalju, ali je potom oduševila ceo svet svojim humanim gestom. Ona je odlučila da proda svoju srebrnu medalju sa Olimpijskih igara, kako bi se prikupila sredstva neophodna za lečenje jednog dečaka.Poljska atletičarka je najvrednije odličje u karijeri stavila na aukciju i srebro iz Tokija je prodato za 44.000 evra. Novac je odmah uplatila roditeljima malenog Miloša, koga očekuje komplikovan hirurški zahvat na srcu u Sjedinjenim Američkim Državama.
– Prava vrednost medalje zauvek ostaje u srcu. Medalja je samo predmet, ali može biti od velike koristi drugima. Ovo srebro može spasiti život umesto da skuplja prašinu u ormaru. Zato sam odlučila da je stavim na aukciju – rekla je Marija.
Marija je pre tri godine takođe vodila najvažniju bitku u životu. Uspela je da pobedi osteosarkom (vrstu raka kostiju) i ponovo se vrati sportu. Borba sa opakom bolešću bila je izuzetno teška. Hemoterapije, operacija, pa ponovo hemoterapije. Uspela je da pregura sve i vrati se jača nego ikad.
Zato su paraolimpici ti, kojima je trebalo pokloniti se do zemlje. I pokazati im da vrednujemo njihove uspehe, jednako i više no ostale. Nismo, zato što nemamo pojma koliko ti uspesi vrede i koliko su važni.
Marija Andrejčik nam je na primeru pokazala koliko vredi uspeh, i šta je od uspeha važnije – ljudski život i sreća je
važnija. Empatija koju nosimo jedni prema drugima, i želja da se dugome pomogne. To je ta medalja, koju niko ne dodeljuje, ali kojom se samo odabrani odlikuju. Mnoge osobe sa invaliditetom su takvom medaljom odlikovane. Samo što mi to ne znamo, mi poznajemo samo one medalje koje se sijaju i kače oko vrata.
15. septembar
