“Raspisan konkurs za to da ne radiš ništa – plata 1 600 evra mesečno”, čitam naslov u medijima i istoga časa mislim kako je ovo radno mesto ko stvoreno za mnoge na ovim našim, srpskim, prostorima. Jer, mnogi ovde na mnogim radnim mestima ne rade ništa a primaju platu, kakvu takvu. Ali 1 600 evra? Dobro zvuči.
A onda ukapiram da je reč o Berlinu, i da to nije baš tako kako piše u naslovu. Razočaram se po dva osnova, ali mi naslov i dalje privlači pažnju.
Naime, Akademija likovnih umetnosti u Hamburgu raspisala konkurs za stipendije – za koje oni koji se prijave ne moraju da rade ništa. I mogu da se prijave svi, bez obzira da li su umetnički aktivni ili ne. Inicijator projekta, Fridrih fon Borjes, obećava 1.600 evra mesečno za svakog od troje kandidata koji za konkursnu komisiju budu najuverljiviji.
I dalje ništa ne razumem.
Reč je o umetničkom projektu koji nema veze s plaćenim besposličarenjem. Kandidatkinje i kandidati trebalo bi da iznesu šta tačno ne žele (više) da rade i koliko to dugo nameravaju da čine.
Šta se događa kad nešto zanemarimo, kada nešto ne učinimo? Kakve to ima posledice – po okolinu, društvo, zdravlje, klimu? Stipendija koju je inicirao Fridrih fon Borjes, arhitekta, kustos, teoretičar dizajna i pisac, trebalo bi da podstakne društvene promene.
Fon Borjes pojam „besposledičnost“ definiše kao odustajanje od načina razmišljanja prema kojem se vrednost nekog čoveka meri samo prema njegovom uspehu. On smatra da bi trebalo prekinuti sa težnjom ka postizanju uvek nečeg višeg, bržeg i daljeg.
„Radi se o tome da se iskorači iz spirale težnje ka uspehu kojoj nema kraja. Društveni status se, naglašava, još uvek meri po veličini kuće koju poseduješ, brzini tvog automobila, ceni sata koji nosiš. To je pogrešan sistem vrednosti, ukoliko želimo da živimo u društvu koje koristi manje energije, koje troši manje resursa“, kaže Fon Borjes. „Zar ne bi bilo lepše kada bi se društveni ugled sticao tako što se npr. kaže: Imam vremena za sanjarenje, vremena za odlazak sa decom na plivanje, susrete s prijateljima, besposličarenje, vremena da jednostavno ne radim ništa?“. Fon Borjes želi da pokrene takvu raspravu i na taj način oblikuje društvo budućnosti.
Dopada mi se ideja, koliko god utopistički zvučala. Promena sistema vrednosti, pa to je to. Moraju li baš svi, po merilima današnjeg društva, da budu uspešni? Što ne mogu da sanjare, da uživaju u životu i promovišu vrednosti koje život čine bogatijim i kvalitetnijim? A da usput rade, kako bi mogli da žive. Pa verovatno bi moglo, da nam u glavi nisu ugrađeni čipovi u kojima je zabeleženo da svi moraju postići nešto, da svi treba da teže ka vrhu, da je sticanje novca jedina životna preokupacija. Životi nam se pretvaraju u suludu trku za vrednostima u kojima treba da budemo isti, ali isti u pogrešnom, i u kojima smo načisto batalili ono što se, u generacijama pre nas, smatralo životom.
Utopija ili realnost, pitam se ponovo? Može da bude realnost ako se cimnemo u rikverc, ali mi nećemo. Ili ne možemo. Ili i jedno i drugo.
Korona, ko neka viša sila, nas je prilično cimnula i opomenula da smo se zavozali. Koliko smo razumeli, pokazaće vreme. Po svemu sudeći odljudili smo se u toj meri, da nam povratak teško pada.
Uhvatila sam se za ovaj konkurs „ko pijan za plot” zato što je neko, mislim taj gospodin Fon Borjes,očigledno to vrlo dobro shvatio. I pokušava da i sam doprinese našem povratku čoveku. Baš zato nije ni čudan, ni neobičan, ni nemoguć. Prosto je neodrživ, ako se u njemu ne pronađemo i ne pokušamo da sami nešto učinimo za sebe. Ne bismo dobili 1 600 evra, to je sigurno, ali bismo dobili sijaset dobrih stvari koje smo na putu ka uspehu, negde izgubili.
29.novembar
