Hrvatski istoričar, kolumnista portala NET Hrvoje Klasić dobio ovih dana pretnje smrću. Njemu je prećeno u pismu adresiranom na Odsek za istoriju Filozofskog fakulteta u Zagrebu gde radi kao vanredni profesor. Pismo je naslovljeno kao „Poziv hrvatskom narodu”, a u njemu se poručuje:
„Ubij Klasića, a ne Srbina! Ubij Klasića izdajnika! Ubij ga onako kako su ustaše u Jasenovcu ubile više od 700.000 Srba: maljem, zabijanjem eksera u čelo, srbosekom ili na drugi način. Ne samo Klasića nego i druge dobro poznate izdajnike koji otvoreno i tajno deluju protiv hrvatskog naroda i to u: Hrvatskom saboru, pravosudju, medijima, nekim fakultetima, takozvanim antifašističkim i drugim nevladinim udruženjima“.
Navodi se i da „sve to treba snimiti i postaviti na društvene mreže da se može gledati. Sve dotle dok se Hrvatska ne reši svojih izdajnika neće krenuti napred. Za dom spremni!”
Klasić je rekao da je poslednjih godina primio desetine sličnih anonimnih pretnji smrću, ali da je ovo „posebno zastrašujuće“.
Ko je Hrvoje Klasić, i šta nas briga što on dobija pretnje? Epa ovako: Hrvoje Klasić, osim što je kolumnista u slobodnom vremenu, na Odseku za istoriju Filozofskog fakulteta u Zagrebu predaje teme iz savremene hrvatske i svetske istorije. Pored toga, u plejadi mlađih hrvatskih istoričara,ističe se svojim nepokolebljivim društvenim angažmanom.
U svojim kolumnama Klasić svake sedmice preispituje hrvatsku stvarnost kroz prizmu prošlosti pokazujući i dokazujući kako se politički i ideološki sukobi na ovim prostorima neprestano obnavljaju držeći društvo u okovima prošlosti. Uostalom, podnaslov njegove knjige „Bijelo na crno“ glasi: „Lekcije iz prošlosti za budućnost“.
A što je nas, ovde u Srbiji, briga za Hrvoja Klasića? Pa briga nas je iz jednog sasvim jednostavnog razloga. U svakoj zemlji, pa i u našoj postoje neki Klasići. Ljudi od pera i reči, misleći ljudi, koji stvarnost posmatraju kroz izgrađen stav, i kojima nije važno jesi li Hrvat ili Srbin, nego jesi li u pravu ili nisi, radiš li dobro, ili zlo.
A takvim ljudima može da se preti na raznorazne načine. Počinje se od ucena, preko kazni i otkaza na poslu, do zastrašivanja i , u krajnjem, do Ćuruvije. Eto, zato nas je briga, zato što smo u sličnoj poziciji – jednako mi ovde u Srbiji, kao i oni u Hrvatskoj. I oni i mi imamo Klasiće, ali imamo s obe strane i one koji kliču: „Ubij Klasića, ubij izdajnika”. I svi ćute, ćute ko zaliveni. A intelektualci koji bi, po di foltu, trebalo da budu misleći ljudi, tek oni ćute. Dozvoljavajući svesno bujanje ekstremizma i najezdu marginalaca u javnom i političkom prostoru.
Deo ćuti zbog oportunizma, deo ćuti iz straha, a ima i onih „intelektualaca” koji su svojim stavovima izazvali sve ovo što nam se događa, i za koje bi bilo bolje da su ćutali, ili da odmah ućute.
„Ja sam jednom prilikom rekao kako bi mi bilo puno lakše živjeti s drugima kada bih zašutio. Ali u tom trenutku ne bih mogao više živjeti sam sa sobom. Tako da, dok god mislim da se vrijedi boriti za bolje društvo, ja zašutjeti neću.”
I nije zaćutao, pa mu se obija o glavu. Jednako kao i svima onima, koji nemaju kočnicu u izražavanju svojih misli i stavova. Pljune istinu, i ostane mrtav. I tako vekovima unazad.
Istorija jeste učiteljica života, ali smo se svi mi pokazali kao jako loši đaci. I Srbi, i Hrvati, i Muslimani……Kada nam je život bio najlepši, mi smo se pohvatali za gušu, zaratili, i razišli se. Kada nas spopadnu nevolje, poput zemljotresa u Hrvatskoj ili poplava u Srbiji, mi jedni drugima pomažemo. Nama nisu potrebni analitičari i istoričari, nama su potrebni psihijatri.
A ako se ikada budemo izlečili, valjda nećemo jedni druge da gledamo kroz nišan i sporove rešavamo nožem i bajonetom. Do tada, biće svakojakih pretnji, svima koji imaju mozak, a usput ga i koriste. I koji u genetskom materijalu nemaju ugrađeno zlo. Ko dočeka, pričaće. A Klasić je još uvek mlad, pa ako doživi – i pisaće. Daće Bog, bez petnji smrću.
