Smrt 85-godišnjeg fotografa Renea Robera u Parizu, koji je podlegao hipotermiji nakon što je pao i proveo devet sati potpuno ignorisan od prolaznika na hladnom pločniku ulice u centru grada, izazvala je tugu, bes i nevericu u Francuskoj i šire, prenosi Gardijan.
Ovaj švajcarski fotograf, poznat po fotografijama nekih od najpoznatijih španskih zvezda flamenka, umro je prošle nedelje nakon što se okliznuo tokom jedne od noćnih šetnji u pariskom kvartu u kojem je živeo, a prema rečima njegovog prijatelja, novinara Majkla Mompontetua, Rober je pao na trotaru Ulici Turbigo.
– Imao je vrtoglavicu i pao je. Nije mogao da ustane, ležao je na hladnoći devet sati dok beskućnik nije pozvao hitnu pomoć. Prekasno. Imao je hipotermiju i nije mogao da preživi. Tokom tih devet sati nijedan prolaznik nije stao da proveri zašto ovaj čovek leži na trotoaru. Nijedan – napisao je Mompontet u seriji tvitova.
On je saopštio okolnosti smrti prijatelja i za Frans TV Info, gde je rekao da je Robera „ubila ravnodušnost“.
Čovek je devet sati ležao na pločniku u Parizu, i niko da trepne. Koliko li je ljudi samo pored njega prošlo, videlo ga i produžilo dalje. Neki ga možda nisu čak ni videli. Ili im je sasvim normalna slika čoveka koji na hladnoći leži na pločniku? Šta su mogli da pomisle? Prilegao da se odmori? Milion pitanja mi se vrzma po glavi iz koje ne može da izađe slika čoveka koji leži i gomile ljudi koja tu prolazi ravnodušno, kao da se ništa čudno ne događa.
Njegov prijatelj je izjavio da je “Roberta ubila ravodušnost”. Mislim da je to najbolja procena onoga što nam se događa. Ravnodušnost čovečanstva na tuđu nesreću. Ovu tragediju, dakle, živi čovečanstvo u celini.
Ne primećujemo nikog, imamo preča posla, u gužvi smo, ne želimo da se mešamo u bilo čiji život čak i kada je taj život ugrožen. Ni na kraj pameti nam nije da koliko sutra možemo mi biti čovek koji leži na pločniku, i koliko sutra možemo mi biti mrtvi zbog nečije ravnodušnosti.
Ne moraju ovakvi slučajevi baš da se završe smrću. Mogu da se završe tragično na bilo koji drugi način. Pa neka je to i nešto u čemu čovek doživljava samo neprijatnost. Mi smo gluvi i slepi, ravnodušni prema svemu što nas se ne tiče.
Pa setite se samo koliko puta ste, recimo, doživeli u autobusu da huligani maltretiraju nekog starijeg čoveka. Svi gledaju na drugu stranu, kroz prozor, u telefon – ne tiče ih se. Naravo, niko neće da ulazi u raspravu, da se bije sa huliganima ili što god slično. Ali može da reaguje, da okrene SUP, da ode do šofera pa da ovaj reaguje, da učini bilo šta samo ne da ćuti i ravnodušno posmatra.
Mnogi ljudi, uključujući i mene koja ovo pišem, gledaju na drugu stranu kada su u pitanju ljudi na ulici. A ako je neko pao, prva nam je pomisao : pijan je, a ne bolestan je. Priznajte da je tako, jer jeste. Pa čak i da je pijan, mora li da umre na ulici?
Smrt koja se dogodila u Parizu mogla bi da bude povod za razmišljanje o građanskoj odgovornosti i osnovnoj pristojnosti. I ne samo to. Mogla bi da bude povod za razmišljanje o nama, ljudima.
Naša poznata književnica Brankica Damjanović ovim povodom piše: “Ubila nas je ravnodušnost toliko, da nismo ni svesni da smo ubijeni. A takva smrt je, rekla bih, još gora od smrzavanja
na pločniku u Parizu. Vreme je da se osvestimo. Da ravna linija duše počne da pulsira u ritmu života. Onog života u kome imamo još malo vremena da se setimo da smo ovde svi smrtni i svi jednaki i da se spasenje duše ne zadobija okretanjem glave od čoveka, već ka njemu.”
Zaboravili smo čoveka, a to nas ubija, čega – po svemu sudeći – nismo uopšte svesni.
01. februar
