24.marta 1999.godine bez odobrenja Saveta Bezbednosti UN-a, NATO je izvršio agresiju na tadašnju Jugoslaviju koju su činile Srbija i Crna Gora.
Ovom rečenicom uglavnom svake godine počinju tekstovi kojima se podseća na taj, za našu zemlju, grozan datum koji nam je doneo tri meseca patnje i straha, da ne govorim o žrtvama i šteti tada nanetoj zemlji, koja ama baš ničim to nije zaslužila. Ali ko te pita.
Pošto se i ovog, 24 marta bojimo nevidljivog neprijatelja i suočavamo ponovo sa patnjom i strahovima, ja bih da pogledamo i onu drugu, ljudsku stranu koja ovakve pojave prati.
Dakle, tog 24 marta niko nije verovao da ćemo biti bombardovani. Pa smo lepo čitavog dana obavljali rutinske poslove, misleći da tako nešto ne može da se desi, da je prosto neljudski, i da se to neko s nama izmotava šireći dezinformacije, koje bi nas uplašile.
Tako je neke sirena zatekla u šetnji, neke u pozorištu, na ulici, u prodavnici, skoli, na radnom mestu, ili ispred televizora uz seriju Esmeralda……. Šok za sve, Srbe kao specifičan po mentalitetu narod, poseban šok.
Svako veruje u ono što bi i sam bio kadra drugome da učini. Srbi jesu pomalo „blesav narod”, ali nisu zli, te stoga i nisu mogli da poveruju da Papa Jovan Pavle Drugi može da kaže: „Trebalo bi da bombardujete Srbe”. Ili da će Žak Širak reći:
„Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista”. Ponajmanje da će jedan francuski sveštenik, pri tom i humanista po vokaciji, izreći: „Molim se da se vatra nebeska obruši na Srbe”.
I obrušila se, više od očekivanog. Svaki novi dan donosio je ljudima u Srbiji novo iznenađenje, koje seje smrt, razaranje, tugu……..
Rezultat: 2 000 ubijenih, među kojima 79-toro dece. Upotrebljeno: 50 000 projektila i 25 000 tona eksploziva. Srušeno: 60 mostova, 300 fabrika, 190 škola, 20 bolnica…….o ostalim objektima da i ne govorimo. 280 000 nealbanaca raseljeno sa Kosova, ako je to ikome važno kao podatak. Šteta: 100 milijardi dolara. U amanet nam ostavili 15 tona osiromašenog uranijuma čije je vreme potpunog raspada 45 milijardi godina, 40 000 obolelih od kancerogenih oboljenja 2015, više i ne brojimo…..pred nama su mnoge godine u kojima će se oni brojati.
„Srbe treba baciti na kolena”, rekao je tada Klaus Kinkel, nemački ministar inostranih poslova. Nisu nas bacili na kolena, koliko god njima izgledalo da jesu. Zato što oni ne poznaju bit srpskog naroda.
”Srbi su dvodimenzionalan narod sa težnjom ka prostakluku… Životinje koriste svoje resurse znatno sređenije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju„ kazao je tada Ser Piter Justinov. Pravi gospodin, vidi se po vokabularu, koji ovaj prostački narod na brdovitom Balkanu baš najbolje i ne razume. Takav vokabular poseduje, reklo bi se, samo gospoda ovakvog kalibra.
„Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti”, pokušavajući da bude zanimljiv, ocenio je tada Džejms Šej, portparol NATO.
Nismo zaboravili, niti ćemo. Pamtimo svaku izgovorenu reč, svaki nam je dan urezan u sećanju, pamtimo sve vas koji se danas folirate glumeći drugačije ljude i pokušavajući da nam zamažete oči mrvicama sa vaših stolova, šaljući nam kojekakve pomoći za koješta i bogzna šta.
Znamo mi ovde u Srbiji da je to politika i da se pred njom saginje glava, kako bi se glava sačuvala. Ali vi ne znate da mi mnogo toga, što ne izgovaramo, takođe znamo. I da nismo budale koje se pecaju na kojekave crviće na udici. Samo nas je život naučio da ćutimo. I da se više ne busamo u grudi. Vrag uvek dođe po svoje. Na svačija vrata zakuca.
I danas se svega sećamo kao i svih proteklih godina. Na malo drugačiji način, jer smo ovog 24 marta zatvoreni iz nekog drugog razloga, ne zbog vaših bombi. Danas smo svi jednaki i svi strahujemo. Samo što smo mi na strah navikli, pa ga lakše podnosimo. A neprijatelj nam je zajednički. Protiv njega nema velikih i malih. Jednaki smo bar u nečemu.
24.mart
