Traži se nedelja, može i polovna, samo da liči, ma može i da nalikuje nedeljama kakve su nekada postojale. One nedelje koje su bile neradne, nekako posebne, drugačije od ostalih dana. Svečane, rekla bih.
Nedeljom se, nekada, išlo na porodične ručkove, pa su se oblačile bele košulje i nove haljine, nosili pokloni, a domaćice su postavljale one posebne tanjire „za goste“, na belom uštirkanom stoljnjaku, uz escajg koji se ne koristi svakodnevno. Svi su strogo vodili računa kako jedu, šta govore za stolom i kako se jedni prema drugima ophode. A na stolu domaća hrana. Neka je i siromašna, ali je pripremljena sa posebnim guštom, uz obavezni specijalitet domaćice, napravljen samo za goste. Od stola se ustajalo polako, sedalo uz kafu, razgovaralo o običnim, svakodnevnim stvarima (ne o politici), uz dogovor za viđenje kod nekog drugog, naredne nedelje.
Radnje nedeljom nisu radile, pa ako si nešto zaboravio da kupiš u subotu, zaboravio si. Do deset ujutru možeš da kupiš hleb i mleko, i to ti je. Subota je bio dan za pripremu, za nedelju. Tada se išlo i na pijacu.
Sve to, ali malo drugačije moglo je u nedelju da nam se događa i na nekom izletu. Nedelja je bila i dan za izlete. I voleli smo izlete. Posebno deca, jer ne moraju da vode računa o belim stoljnjacima i lepom ponašanju za stolom, mogu i trčeći sa komadom hleba da ga provedu.
Retko ko danas kod koga ide na nedeljni ručak. Više nemamo vremena da ga „skarabudžimo” ni za sebe.
Kupimo gotov roštilj, dodamo krompir i salatu, uz supu iz kesice – i eto ti ručka. A neretko ručak bude i „s nogu”.
Sve prodavnice danas rade u nedelju. Posebno veliki marketi. Prepuni su toga dana, ko da je došao sudnji dan. U prodavnicu se žuri, kao u provod.
Nedljom se nekada nije žurilo. Spavalo se duže, kasnije doručkovalo i svako je smeo ujutru da se „razvlači i odugovlači” koliko hoće. Pa, nedelja je.
Gde je nama ta nedelja nestala? Kao da se uplašila, sakrila negde, i ne sme da se pojavi, kako je ne bismo pretvorili u sredu, četvrtak…..ili koji drugi dan.
Tražim je više godina unazad, i ne mogu da je nađem. Pokušavam da je napravim od preostalih „nedeljnih komadića”, ali ne ide. Uvek ponešto, ili poneko nedostaje za potpuni doživljaj. I uvek mi je nekako krnja i sakata. Čak i kada uspem da veliki deo tih komadića prikupim, i smestim ih u dan koji zovemo nedelja. Nedostaje joj duša, opuštenost, bezbrižnost i sreća.
Traži se, dakle, nedelja. Makar i polovna, ali da zaliči na onu pravu.
20.Oktobar
