„Nemam nikakvih suicidnih misli, da znate ako završim u Dunavu, nisam skočio sam“, rekao je na kraju emisije „Utisak nedelje“ Igor Jurić, osnivač Fondacije „Tijana Jurić“ i dodao: „Redovno proveravam svoj auto, da znate da nemam problema sa zdravljem i ako se uopšte tako nešto desi da znate da to nije bila moja iskrena namera“, rekao je Jurić.
Boji li se to čovek koji govori istinu, da istinu iznese na videlo? Imajući u vidu šta ga je u životu snašlo, i koji su njegovi motivi za ovakvu vrstu angažovanja, sigurno je da se ne boji. Boji se, možda, da neće uspeti da svetu pokaže i dokaže ono što želi, ne boji se on za svoj život. A da to može da se desi, da bude
Ima li Igor Jurić razloga da iznosi neosnovane optužbe? Zdravorazumski razmišljajući nema. Od toga nikakve vidljive vajde nema. Ni mržnju u sebi, poput nekih, ne gaji. Prosto je na putu, koji je od tragične smrti njegovog deteta, njegov životni put i misija. Da pokuša da preduhitri one, koji bi zločin mogli da počine, a da one koji su to već uradili strpa iza rešetaka, kako sa takvim radnjama ne bi nadstavili dalje. Čineći sve to zarad drugih roditelja, ne zarad sebe.
Čak i onda, kada se je nekoliko godina grčevito botio i zalagao za usvajanje Tijaninog zakona, to nije činio zarad sebe. Na naše pitanje tada : Da li će imati barem malu satisfakciju ukoliko se Zakon usvoji u Skupštini, odgovorio je – „Ne, ličnu ne. Jer ja već godinama ležem sa mišlju da je monstrum mučio i silovao moje dete tri dana, potom ga ubio, a onda zakopao na deponiji. Sa tom mišlju ležem, sa njom se i budim. Svakoga dana i sve dok budem živ“.
Može li takav čovek da izrekne laž ili da nešto muti, iz bilo kojih razloga? Pa naravno da ne može. Ali bi mogao biti ućutkan. Na bilo koji način.
Mislim da se obični građani, a i institucije plaše da o ovome javno govore. Danas, gotovo u svakom gradu, gradiću i selu u Srbiji postoje „neki ljudi“ za koje se zna da rade neke „odvratne stvari“ sa decom, ali su to neki moćni i opasni ljudi kojima ne treba da se zameramo. I onda bolje da ostane na tome da „to nije moj problem“ – ukazuje Jurić.
I, šta je tu sporno? Jel postoji strah među građanima da o bilo kome, ko je moćan, progovore bilo šta ružno? Pa postoji. A to bi moglo da se nazove saučesništvo u zločinu. Zato što svi mi, čuvajući svoje zadnjice, pomažemo da se pojava širi, razvija, prolazi nekažnjavano i na kraju postane „normalna stvar”. Jel mi to želimo da pedofilija postane normalna stvar? Jesmo li ikada barem pokušali da uđemo u kožu Igora Jurića, ili nekih drugih roditelja čije je dete, ako ne ubijeno, ono osakaćeno do kraja života? Jesmo li, ili se i dalje rukovodimo onom „ to nije moj problem”.
E baš zato što mnoge grozne stvari, uključujući i pedofiliju, „nisu naš problem”, baš zato lagano, ali sigurno gradimo društvo izopačenih i nakaradnih vrednosti, dopuštamo da se zlo razvija i pušta korene, uništavamo nečije živote bez trunke griže savesti i ladno se pravimo blesavi.
A moćnici šire krila, razmahuju se i bahate, jer odsustvo reagovanja zvaničnih organa njima daje snagu i pruža mogućnost da svoju bahatost lagano pretvaraju u način života. I šta ih briga. Što bi ih zanimala reakcija običnog sveta, koji – njima moćnicima – ne može ni dlaku s glave da skine. Ali zato oni mogu običnom svetu i život da upropaste, ako im se prohte.
Običan svet ćuti. Buni se u sebi, mrmlja u bradu, negoduje, i ćuti. „To nije moj problem” je filozofija života običnog sveta. Sve dok jednoga dana to ne postane tvoj problem. A onda, onda shvatiš da oko tebe nema nikoga, jer tvoj problem nije njihov. Nisi se mešao kad je trebalpo, pa neće ni oni da se mešaju. Što jednom ne mućnemo tim našim glavama koje nosimo za ukras, što se ne osmelimo i počnemo da ponašamo ko ljudi? Neko mora prvi da počne.
29.april
Hvala Vam.