Krizni štab preseko: mere će biti pooštrene za vikend. Tržni centri, restorani i kafići u celoj zemlji tokom vikenda fajront imaju u 14, umesto u 20 časova, kako je do sada bilo. Naljutili se članovi Kriznog štaba opasno. A i kako ne bi, kada brojke iz dana u dan samo skaču, broj novoobolelih veći, na respiratorima više ljudi, preminulih takođe više, a raste i broj zaražene dece.
Mere su pooštrene zbog konstantnog porasta broja novih slučajeva, sa preko 3.000 potvrđenih novozaraženih, objašnjavaju na sednici Kriznog štaba.
„Međutim, pridržavanje opštih preventivnih mera nema alternativu i država može doneti mere zabrane, odnosno ograničenje rada određenih objekata, može čak i policijski čas uz zabranu kretanja, može da radi različite inspekcijske nadzore i različite vrste određenih kaznenih odredbi za one koji ne poštuju mere. Međutim, ono što ne može da uradi, niko ne može da zna šta se dešava iza zatvorenih vrata u našim domovima. To je isključiva odgovornost na svima nama“, rekla je ministarka Darija Kisić Tepavčević.
Aaaaaa, u tom grmu znači leži zec? U nama i našoj neodgovornosti. Sada bi trebalo da se naljutimo na ministarku. Ona će na nas da svaljuje krivicu. Jel nosimo maske? Nosimo. Jel se ne grlimo i ne ljubimo na ulici? Ne grlimo se i ne ljubimo. Jel ne činimo sve ono što su nam rekli da ne činimo? Pa ne činimo brate, stvarno ne činimo. Možemo i da se zakunemo.
Caka je u tome što sve ono što ne činimo, ne činimo zbog drugih, ne zbog sebe. Ne činimo jer su nas upozorili i možemo da budemo kažnjeni. Pa nam bolje da se pred svetom ponašamo kako se od nas očekuje, nego da nadrljamo. A kad odemo kući, kada zatvorimo vrata – koga briga koliko nas je, šta radimo i kako se ponašamo. Virus kroz zatvorena vrata ne može, smatramo.
Šalim se ja malo, ali stvari zaista tako stoje. Ponašanje po pravilima samo je maska iza koje se krijemo kao nevaljala deca. Vremensko ograničenje malo znači, ako ćemo iskoristiti mogućnost da, kada ograničenja nema, uradimo sve ono što nismo smeli. Vrtimo se u krug svi zajedno u pokušaju da živimo, a da koronu ne pokupimo negde usput. A to malo teže ide.
Evo, uskoro će i godišnjica od druženja sa koronom. Celu jednu godinu se mi sa njom rvemo i nikakav nauk iz toga nismo izvukli. Ona lukava, vreba nas iza svakog ćoška i lovi naše nesmotrenosti – mi neoprezni i alavi ko što smo i vazda bili, sve dok nam se ne obije o glavu.
A mogli bismo malo da se priberemo i uzmemo u pamet, pa da ovu predstavu što pre okončamo, i spustimo zavesu. A mi jok, ponelo nas gradivo. I sve dok nas nešto snažno ne lupi u glavu, ne dolazimo sebi.
Izdržaćemo i ta dva dana bez restorana, kafića i Lidla. Preživećemo, a šta posle. Posle sve po starom. Sve dok ne shvatimo da NAS niko ne može da zaštiti od nas i od naše lude pameti, kojom najviše radimo protiv sebe.
A sve je tako jednostavno. Samo se valja ponašati trezveno i treba poštovati ono što ljudi, koji se u to bolje razumeju od nas, preporučuju. Koliko god mi sa prezirom komentarisali njihove izjave i preporuke, oni su ti koji znaju, a mi smo oni koji treba da poslušaju savet. A upravo na tom mestu je i začkoljica, koja nas tera da se pogrešno ponašamo. Mi odvajkada sve najbolje znamo, i oduvek smo bili veći pape od Pape. Jednoga dana će nas taj naš “višak pameti” stvarno ubiti.
27.februar
