Danas je prvi radni dan posle praznovanja. Nekima jeste, a nekima i nije. Onima, koji ne rade, svi su dani isti. Onima koji rade, manje više, ali većina njih nije baš mnogo srećna tamo, gde danas odlazi da zaradi platu. Iz prostog razloga što veliki broj ljudi ne radi ono što voli, radi zato što mora, a plaćen je koliko drugi smatraju da treba da bude plaćen. Dakle ništa danas od čoveka radnika, na bilo kom radnom mestu, ne zavisi. Ni plata, ni napredovanje, ni karijera, ama baš ništa. Sve zavisi od nekih privilegovanih ljudi koji pomeraju konce, pa ko se gde našao i ko je kako zaslužio. A zasluge se ne stiču znanjem i obrazovanjem. Nekim drugim stvarima se stiču, i te stvari se poprilično razlikuju od slučaja do slučaja.
Teško je danas biti radnik na bilo kom mestu u ovoj našoj zemlji. Mnogi će reći: pa i nije baš, ako hoćeš da radiš. Lenčuge smo mi, nećemo da radimo, a hteli bismo da imamo i uživamo. E, sada ja kažem: pa i nije baš. Nije ovaj narod lenj narod. Samo je do daske demotivisan i očajan. Hoće da radi, ali kada shvati da radi kao konj, da dobro i bolje radi od drugih, a džepovi mu prazni, normalno je da ga hvata nezadovoljstvo i ludilo. Što taj isti radnik nije lenj tamo negde van granica naše zemlje, gde je adekvatno nagrađen za svoj rad? Pa zato što ima satisfakciju, ima motiv. Rinta ko konj, ali zna zašto je rintao. Ovde rinta ko konj, a živi ko pas, od bačene koske.
Mnogi na ovim prostorima rade dva i više posla, ne bi li opstali. Blago njima, imaju dva i više posla, kazaće neko. Ma nije im uopšte blago, prinuđeni su na to i saterani u ćošak. Eh, kako bi oni rado dremnuli posle ručka, ali niti imaju ručak, niti mogu da dremnu. Život se pretvorio u posao i spavanje. Da bi moglo da se preživi. Izem ti ja takvo preživljavanje bez odmora, zadovoljstva, bez vremena posvećenog familiji.
A baš iz ovog problema proizilaze i svi ostali. Današnja deca su nevaspitana, često čujemo. Pa ko da ih vaspitava i kada, kad roditelji rade po ceo dan, kada i babe i dede rade kako bi pokrpili život, kada se vaspitavaju sami uz mobilne telefone i televizore.
Devojke nam se pretvorile u starlete, napucane i silikonski dograđene, i to uopšte ne valja – ponavljamo svakodnevno. Nisu ni one, nesrećnice, krive. Traže izduvni ventil za sva nezadovoljtva u životu, a i ko im je pokazao uopšte put kojim treba da idu, kako bi bile drugačije. Instagram mama im je sve pojasnila, i takve su kakve su. Život ih oblikovao i pružio im priliku da žive u virtuelnom svetu. Nesrećne do bola, ali niko to ne zna i ne vidi. Koga uopšte briga za nečiju dušu, i što je duša važna u moru besmislica koje su zauzele njeno mesto.
Muška čeljad moć dokazuje radeći prljave poslove. Jer samo tako može da se dođe do para na lak način i samo tako mogu da budu frajeri. Ko im je uopšte rekao da se to, što rade, zove kriminal a ne biznis ili neki drugi poslovi, ko im je objasnio da to ne valja i da se zbog toga ide u zatvor?
Danas nam je, dakle, prvi radni dan posle praznika. Nekima, koji imaju gde da odu. Srećni ili nesrećni, sasvim je svejedno. Ko te pita. Od nečega mora da se živi. Ostali će se snalaziti. Radiće nekakve projekte, tražiće poslove on lajn, služiće kojekakve za sitne pare……a svi zajedno će nastaviti da ćute i guraju život, kao da im je dobro. A možda i jeste, barem onima koji ne znaju za bolje. One, koji znaju, molim da puno ne objašnjavaju mlađim generacijama kako je život nekada bio lep. Pomisliće ili da su poludeli, ili da im pod stare dane pričaju bajke.
04. maj
