Porast broja požara koji besne u Amazoniji ovih dana, direktno je povezan sa krčenjem šume, pokazuje novo istraživanje Instituta za ekološko istraživanje Amazonije i Federalnog univerziteta u Akri u Brazilu. Veza između krčenja šuma i požara pobija argument da su ovogodišnji požari prirodni i da su izazvani sušom na severu zemlje.
„Deset amazonskih opština koje su prijavile najviši broj požara istovremeno su i deset opština sa najvišom stopom krčenja šuma.
U redovnom obraćanju uživo četvrtkom uveče na Fejsbuku, brazilski predsednik Žair Bolsonaro priznao je da se krčenje šuma u Amazoniji povećalo i rekao da radi na tome zauzda „ovaj zločin koji se čini prema našoj Amazoniji, ta spaljivanja“.
Međutim, predsednik je insistirao i na tome da su šumski požari uobičajena pojava širom sveta.„Šume gore. To je uobičajeno. U Kaliforniji. Dešava se, pa šta.
Pa ništa, što bi bilo specijalno. Samo gore šume, a šume su pluća planete, kažu ekolozi. Mi mu tako dođemo ko kancer na plućima, mi ljudi – gde god živeli na planeti zemlji – koji ne razmišljamo o sutrašnjem danu, o svom opstanku, o životima onih koji dolaze posle nas. Svest nam je nula – bila, i po svemu sudeći nema šanse da se pomeri iz mesta. Ko da smo, izvinite na izrazu, umno poremećeni pa ništa ne shvatamo, i ništa nam nije jasno.
U kontekstu ove priče mnogima od nas će, pretpostavljam, momak iz Čačka, koji se zove Stefan, delovati čudno, da ne upotrebim grublju reč. Dok šume po svetu gore zbog krčenja šuma, dok širom širom sveta pa i u našoj zemlji drveće nestaje iz raznoraznih razloga, dok se u Beogradu seku stabla zbog izgradnje gondole, pa će i u Nišu, kako stvari stoje……Stefan je odlučio da u svom kraju napravi novu šumu.
Sadimo 150 crvenih hrastića! Pravimo šumu – proizvodimo vazduh za sve nas“ – napisao je Stefan Drljača na Fejsbuku ispod fotografije mlade sadnice hrasta kada je sa bratom počeo da pravi šumu na svom placu, u martu 2016. godine. Tri godine kasnije, na Stefanovoj livadi u selu Dučalovići u podnožju planina Ovčar i Kablar, raste ne samo buduća hrastova šuma, već i sadnice borova, breze, lipe i drugog drveća i biljaka. Nakon što je sve ovo pokrenuo i ušao u životni preokret, slučajno je naišao na dokumentarac „So zemlje“ u kojem glavni lik, fotograf Sebastiao Salgado, dolazi u svoj rodni Brazil gde je radio na obnavljanju Atlantske šume. „Poklopilo se kad sam, kao neki zanesenjak odlučio da posadim šumu, vidim u tom filmu kako su neki ljudi pokazali da je moguće da se promeni kompletan pejzaž za 20-25 godina.“
Potrebno je desetak godina da sadnice u visini kolena ili one malo veće koje je kupovao dobiju oblik šume. „Imao sam cilj da to bude moja zaostavština. Da mogu sutra, na primer moji unuci, da tu uživaju i kažu, ovu šumu je posadio moj pradeda“, kaže Stefan.
U Etiopiji je, recimo, oboren svetski rekord u sadnji drveća – za samo jedan dan zasađeno je čak 350 miliona stabala! Masovna sadnja je deo dugoročnog plana pošumljavanja u okviru kojeg se planira sadnja četiri milijarde stabala. Etiopljani se tako bore protiv efekta staklene bašte i krčenja šuma u zemlji, koju pogađaju velike suše.
Zašto ja ovo govorim? Zato što je prilično čudno da jedan običan momak iz okoline Čačka ima razvijenu svest o važnosti životne sredine za naše živote. I zato što afrikaci, koje smatramo neobrazovanim i neprosvećenim, takođe imaju razvijenu svest…..za razliku od svih nas po belom svetu, koji se pravimo pametni, sve znamo da preračunamo i izračunamo, znamo uzroke i posledice svega, jedino ne znamo kako da sve to sprovedemo u praksi. Ili nećemo. Ili nas baš briga, ne samo za naše, već i za živote naših potomaka.
Ako je, kako kaže kineska poslovica, najbolji trenutak da se posadi drvo onaj pre 20 godina, naredni najbolji trenutak je sada. Za svakog od nas…..poćev od onih koji krče šume i izazivaju požare u Amazoniji, preko svih koji seku ionako retko drveće po gradovima da bi na tom mestu napravili nešto glupo, što nikada ne može biti vrednije od živog drveta……pa sve do pojedinca, poput Stefana, kome je stalo da njegovi potomci žive i udišu kvalitetan vazduh, pa je krenuo da nešto učini, zarad njih.
E, to je razvijena svest.Nije svest samo reč na papiru i floskula koja se koristi u političkim govorancijama. Svest je kad sadiš drvo koje možda nećeš ni videti, ali će ono biti od koristi tvojoj deci i unucima. I kada sve to radiš, ne zato što te neko uslovljava nečim, nekakvim poglavljima EU recimo, već sve to radiš jer duboko u sebi znaš DA TAKO TREBA.
27.Avgust
