Preminuo Ivan Tasovac. Iznenada. A nije od korone, kako smo navikli. Smrt je smrt, između ostalog, što je važno od čega je ko preminuo, ako ga nema. Važno je, međutim, da nam je svakodnevica u poslednje vreme ispunjena umranjima bliskih i dalekih osoba. Dan ne počne bez ovakvih vesti.
Razmišljam ovih dana – je li se umiralo ovako i pre korone, ili se nešto dešava, što mi ne razumemo. Svakako je da se nešto dešava. A ključno dešavanje je – smrt.
Od početka ove sedmice do danas ode više njih koje znam, dragih i bliskih ljudi. I ti odlasci te teraju na duboko razmišljanje o kraju svakog od nas pojedinačno i o činjenici da koliko sutra može svako od nas da ode iznenada. Teraju te da razmišljaš o smrti, o kojoj se u nekim ranijim vremenima razmišljalo tek kad ostariš, prevališ dug put pa ti život na ovim postorima pomalo i dosadi. Razmišljaš o smrti, kao normalnoj prirodnoj pojavi.
Sada? Sada je sasvim drugačije. Smrt je postala podmukli neprijatelj koji vreba iza ćoška i čeka da te zgrabi kada se najmanje nadaš. I normalno je da se čovek plaši. Svako se plaši iznenađenja i nepoznatih stvari.
Kao što nas je korona negde na početku, u vreme policijskog časa, učila da treba više da budemo jedni s drugima u porodici, da se bolje upoznamo i bližimo, da nadoknadimo sve ono što smo godinama propuštali, i sada nam šalje neke poruke, rekla bih. Govori nam da ne umemo da živimo, da svakodnevicu traćimo na najgluplje moguće načine, da nam se život svodi u iščekivanju nečeg boljeg, a preskačemo uživanje u postojećem, u onome što nam je tu pred očima i nadohvat ruke.
Umre čovek, iznenada ili ne, ali umre. I nema ga više. Govorimo o njemu par dana, nedelja ili meseci, pa prestanemo da govorimo. Obrukamo se za sve pare posle njegove smrti izgovarajući kojekakve glupe reči, prisećajući se mnogo toga što smo želeli a nismo uradili, padajući u veštački iskonstruisanu patetiku, i svakim gestom govoreći o sebi, a ne o onome o kome govorimo. Mnogi od nas i zaborave da nekoga nisu podnosili, da je taj neko možda bio i loš čovek, da nam nije bio po meri……..kada umre, kupio je svojom smrću sve pozitivne epitete ovog sveta, bilo je potrebno samo da umre i ništa drugo.
Slušam od ranog jutra priče o Tasovcu, pa mi je malo muka od ljudi koji ga u životu nisu ni spomenuli, a sada ladno ulaze u detalje njegovog života, prave tuže face pred kamerom, neki i suzu puste……a mi gledamo i slušamo njih, a ne Tasovca. Tasovca smo u mnogim segmentima propustili da čujemo, a sada je za to kasno.
Proći će godina, dve, tri …….nećemo ga se više ni sećati, osim nekom prigodom. Kao što je 30-godišnjica od smrti Tome Zdravkovića. U međuvremenu svako od nas živi svoj život i malo ga zanima tuđa smrt.
E tu, na tom mestu treba da se zamislimo nad sobom. I vlastitim životom. Jer kao prvo, nismo svi Tasovac. Njega će spominjati po delima koja je iza sebe ostavio. I koja će živeti. A sve nas, po čemu će sve nas neko pamtiti, kako ćemo mi živetii posle smrti? Jer, koliko sutra kada nas ne bude za tri dana će nas neko na poslu zameniti i biće možda i bolji od nas. Naša familija će nastaviti da živi, naši prijatelji će moći da piju kafu i bez nas, na stolici na kojoj smo sedeli sedeće neko drugi, i sva će biti normalno, da se ne foliramo i ne lažemo mnogo.
Ne, nije mi namera da filozofiram, prosto hoću da kažem da je smrt u poslednje vreme postala sastavni deo života. Veliki Čarls Bukovski je oduvek imao surovo realne misli o svemu, pa i o smrti.
„Svi ćemo umreti, svako od nas, kakav cirkus! Samo, to bi nas trebalo naterati da volimo jedni druge, ali to ne činimo. Terorišu nas i spuštaju trivijalnosti, pojede nas ništa“.
Epa, da nas ne bi pojelo ništa, počnimo da živimo ovoga časa kako valja. Jer, smrt ne kuca na vrata, dolazi kad joj se ćefne.
01. oktobar
