Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – SVETLO NA KRAJU TUNELA

ŠTO DA NE KAŽEM – SVETLO NA KRAJU TUNELA

0

Nagrade za najbolju glumu, najbolju dikciju i studenta sa najvišim prosekom na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, otišle su u ruke mlade glumice iz Niša Staše Nikolić. Ova dvadesetdvogodišnjakinja jedna je od dve studentkinje iz klase koje su u roku upisale i master studije glume, a publika je svakog dana gleda i u seriji “Tate”, koja se emituje na televiziji Prva.

Staša Nikolić je fakultet dramskih umetnosti upisala kao prva na listi, godinu dana pre i zvanično završene gimanzije “Svetozar Marković”, gde je pohađala bilingvalno francusko odeljenje. Sa 17 godina je otišla u Beograd, a strah od nepoznatog su pobedili želja i motivacija.

Prve glumačke korake Staša Nikolić je napravila u Akademskom pozorištu u Nišu.

Akademsko pozorište, niški rasadnik talenata, razasutih svuda u Srbiji, pa i po belom svetu. Podsetila me je Staša na to naše, kako ga zovu malo pozorište a veliko je da veće ne može biti, podsetila me je na sve one divne mlade ljude koji su se u njemu iznedrili igrajući se glumaca, i koji su danas neki važni i značajni ljudi, poput Staše. Da ne govorimo o Tanasiju Uzunoviću, Mladenu Nedeljkoviću…..o plejadi starih glumaca koji su prve glumačke korake napravili najpre na Kamernoj sceni M, pa onda i u Akademskom pozorištu koje je iz nje nastalo.

1964 godine se rodila Kamerna scena M, na kojoj se moglo videti sve ono što nije moglo da se zaigra na sceni Narodnog pozorišta. Bili su to savremeni komadi koji su gradili put alternativnoj umetnosti. Kamen temeljac ovog pozorišta postavili su neki, nama danas poznati ljudi, a među njima i Ivan Redi , Petko Nišavac, Milorad Doderović, Ivan Blagojević, Dragiša Eraković. Svi oni, i još neki oblikovali su glumce poput Staše Nikolić, istovremeno oblikujući i buduću publiku Narodnog pozorišta u Nišu. Zato su jako važni u kulturi ovoga grada, a i šire.

Neki su još uvek u Akademskom, neki su otišli, ali srcem ostali u njemu jer su tu postajali glumci – poput Marka i Darka

Radojevića, Miloša Unića, Jovana Živkovića, Aleksandra Stevanovića, Julije Petković, Petra Šćepihina, Jovane Đorđević………bezbroj ih je, koji su poput kamenčića godinama stvarali mozaik u kojem uvek nešto nedostaje i koji se uvek dopunjava novim mladim ljudima i novim nadama u kulturi i umetnosti našeg grada i zemlje Srbije.

Ne bih ja o dostignućima ovog pozorišta sada, o brojnim osvojenim nagradama na svim festivalima amaterskih pozorišta u Srbiji, o ljudima u njemu bih, koji su posebni, izuzetni i nadasve nadareni. O njima treba govoriti, jer oni pozorište čine i oni ga čuvaju od zaborava i novih tendencija koje najčešće kvare sve što je dobro i sve što na sebi nosi pečat vrednosti.

Akademsko pozorište u Nišu , kroz glumce koje je iznedrilo, čuva kulturu grada i ne dozvoljava joj da sklizne u šund i ludilo kiča, koje nas je zahvatilo. I koliko god, ono što je negativno, uspeva da ispliva na površinu, nikada ne može da pobedi ono što je vredno i ljudskoj prirodi namenjeno. Kroz Stašu Nikolić i njoj slične vraća se nada i vera u prave vrednosti i podstiče želja kod mladih da joj budu slični i da krenu njenim stopama. Ne samo u oblasti glume, u svim oblastima života u kojima može da se raste i bude drugačiji i bolji.

Staša Nikolić bi trebalo da bude idol, o njoj da češće govorimo u medijima, o njoj i mnogim drugim mladim ljudima koji su uspeli da se otrgnu od nakaradne svakodnevice, začinjene bljutavim neukusom svega i svačega.

Neko će se, možda, upitati: pa ko je ta Staša Nikolić, koja ima svega 22 godine, da se o njoj priča i posvećuje joj tolika pažnja? Mnogo je velika, rekla bih ja, velika zato što je svetlost na kraju tunela ka kojem možemo da se krećemo, ukoliko odlučimo, razume se. I ukoliko zanemarimo mrak u koji smo se poslednjih godina utopili.

03.februar

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde