Juče je bio Sveti Nikola. Slava jednog od najvećih hrišćanskih svetitelja, zaštitnika putnika, moreplovaca, ribara i splavara, koju slave srpski pravoslavni vernici.
Ako se setimo narodne izreke da „Svetog Nikolu pola Srbije slavi, a druga polovina ide u goste“, onda se može izračunati da se ova krsna slava obeležava u više od milion domaćinstava u našoj zemlji.
U novije vreme, zahvaljujući potrošačkom društvu, Sveti Nikola je poznatiji kao Deda Mraz (Santa Klaus, skraćeno od Santa Nikolaus).
I ne bih ja sada o Svetom Nikoli, ko je bio i zašto ga slavimo, o nama bih koji pokušavamo i svece da modernizujemo i prilagodimo ih savremenim uslovima života.
Lepo je što poštujemo stare običaje, što smo slavu vratili u mnoge srpske domove, lepo je što se za slavu sastajemo i družimo, što nastojimo da tradiciju čuvamo i na ovakav način. Nije, međutim, lepo što slavu zloupotrebljavamo i mi, i sveštena lica, koja bi po prirodi stvari trebalo da se tradiicije i običaja drže.
Mi, kao građani i vernici, slavsku trpezu prilagođavamo današnjici, trpajući na nju i šta treba i šta ne treba, trošeći novac koji najčešće nemamo, i prseći se pred gostima kako , eto, imamo i možemo.
Slavimo slavu više dana…..za ove goste, za one goste, za sve posebno i za sve po redu. Uzimamo slobodne dane kako bismo slavu proslavili, mučimo se i dovijamo da sve bude carski i po propisima, ne vodeći mnogo računa o smislu ovakvog događaja i posvećenosti nečemu što nije novac, luksuziranje i dokazivanje pred drugima.
Slava se slavi, a na slavu se i ide. Uz poklone, koji nisu više simbolični kako je nekada bivalo, već postaju sve raskošniji i skuplji, da se zapamti. Nemaju jedni, nemaju ni drugi, ali se svi jedni pred drugima dokazuju. Treba li, i mora li baš i slava da bude pozorišna predstava, kakav nam je život postao.
Da ne govorim o slavama u kafani, što je nonsens svih slava, ne samo svetog Nikole. Slava domaćina, kome je dom kafana. Ne verujem da bi se Sveti Nikola s tim složio, da smo u prilici da ga pitamo.
Pa svešteniici, koji su odavno upropastili sve što je božje i sveto. Uvodeći cenovnike za svoje delatnosti, a slava je samo još jedna u nizu aktivnosti, koja se njima svrstava u opis poslova. A svaki posao ima cenu. Plati, pa će da ti peva. Svako, uključujući i popa. Može dinari, a može i evri.
A porodična slava je, kako kažu pravila Crkve, prilika za veće, jače i revnosnije molitveno slavljenje svetitelja, zaštitnika doma. Ukućani se, osim usrdnijih molbi svom zaštitniku tokom dana slave, sećaju njegovog života i dela, upoređujući sa njim svoje živote i dela. Na najcelishodniji način svetac, zaštitnik doma i porodice, slavi se ugledanjem na njegov život i njegovo delo.Slava u Srba je jedini neprekinut događaj u tradiciji.
I kad je siromašan i kad je bogat, i kad ima i kad nema, i kad je srećan i kad je nesrećan, bolestan i zdrav, i kad sme i kad mu se brani, u miru i u ratu, i kad „veruje“ i kad „ne veruje“, srpski seljak,
radnik, ratnik, učitelj, profesor, direktor… slavi slavu. U čast onog sveca, kojeg je daleki pra-pra predak prihvatio za zaštitnika svog doma, u srpskim kućama se priprema manje ili više bogata trpeza za domaću čeljad i goste, kuva se žito, na domaćem ognjištu ispečeni hleb se zareže u obliku krsta i zaliva crvenim vinom, pali se slavska sveća uz čitanje molitve.
Za godinu dana svaka porodica može da spremi ono što je neophodno kako bi se dočekala slava po crkvenim kanonima: hleb-kolač, žito-koljivo, malo crvenog vina, sveća i malo zejtina za kandilo. Sve više od toga je samo pitanje želja i mogućnosti domaćinstva, a svako se trudi da svoju slavu obeleži na najbolji način, sa dragim gostima i uz bogatu trpezu.
I to je to. Ali to više nije to. Sve se promenilo…..i ljudi, i popovi, i običaji. Ne znam samo jesu li se i sveci, koje slavimo promenili. Ili su ostali isti, kakvi su i bili pa se, gledajući nas odnekud, krste obema rukama.
20.Decembar
