“Sve se promenilo”, često je izgovarana rečenica danas, u mnogim prilikama, za razne stvari.
Devojka od 30 i kusur godina nije više matora devojka, koja je odavno trebalo da se uda, ona je devojka “koja zna šta hoće”, koja ima foto robota od budućeg muža u svojoj glavi, i sada je samo u potrazi za njim. Ne gubi vreme i ne traći godine, ona samo zna da neće da protraći život sa promašenim slučajem. Odlično zna da ne želi loše da živi, ne želi da se muči i ne želi da tog, svog budućeg muža, vuče na leđima. On mora da bude neko. Lep, sa parama u džepu, pametan i duhovit. Devojka ulaže u sebe i čeka priliku. A ako je kojim slučajem ne nađe (a to se dešava), rodi sebi dete i nastavi da živi svoj život, ne sekirajući se mnogo. Ili sekirajući se, ali skrivajući od okoline da je to brine.To je kul.
Momak od 30 i kusur godina tek nije mator momak. I on traži foto robota svoje buduće žene, iako je pomalo i hendikepiran u odnosu na ženski rod u potrazi. Može da ima sve, ali ako nema para, ne uklapa se. Neće ga takvog kakav je. Nema veze što je završio fakultet, kada nema posao. Nema veze što je lep, kada nije lepo obučen. Nema veze što je duhovit, ako ne može nigde da je izvede, a kamoli odvede.Ništa od svega toga ne pije vodu, ako je paćenik, kako to obično devojke kažu. I plus, samim tim što je muško, ima dodatni hendikep: on sebi ne može da rodi dete, pa da nastavi život, kakav god bio.
Sve se poremetilo, ništa nije kao što je bilo. Devojke i momci se ne nalaze više, oni se mimoilaze. Ne sastaju se, već rastaju. Oni čak i ne umeju da se potraže i nađu. Kao da žele da sve to potraje večno.
Ima i onih koji se, nekim čudom, nađu. A onda brzo shvate da su zalutali u krivu ulicu, da su na pogrešnoj adresi. Kad to shvate, već imaju jedno ili dva deteta. Onda kažu ćao jedno drugom, nastave da traže neku novu sreću, a deca………pa decu čuvaju babe i dede, ionako su i do sada sve radili umesto svoje dece, pa što ne bi čuvali njihovu decu?
Sve se poremetilo i ništa više nema smisla. Ni ljubav, ni brak, ni porodica, ni život. Hteli bismo da se smisao vrati, ali ne znamo kako da ga vratimo. Izgubili smo ga negde usput i sada se pretvaramo da živimo.
Biće da smo svi izgubili dušu i da ćemo je teško pronaći. Biće da smo, okrećući se svemu što se vezuje za materijalno, izgubili onu tananu nit koja spaja ljude i iz koje se rađa i sve ostalo. Biće da smo sami sebe sahranili, a sada bi da oživimo. A to ne ide lako.
Ako se vrati neko vreme (a teško da će), u kojem se nečije oči sretnu u autobusu i tu nađu, u kojem se devojka po najvećoj hladnoći prati do kuće laganim hodom kako bi što duže trajalo, u kojem ti je nečiji stisak ruke važniji od svih poklona na svetu…….ako se vrati to vreme, onda možda devojke neće čekati onog pravog godinama, momci bez para neće biti hendikepirani, a deca se neće rađati u propalim brakovima.
Samo mi kažite da je to, o čemu govorim, smešno i glupo! Jer ako mi to kažete, onda se nikada ništa neće vratiti , a vi ćete protraćiti svoje živote maštajući da je život san. Jer san pobegne, čim se probudiš, ali zato život može da se sanja ako si u autobusu sreo one oči, koje su te čekale.
12.Avgust
