Sve je u redu, kažem sebi, u redu je.Važno je da smo živi i zdravi, sve je u redu, i sve će biti u redu. Sutra, prekosutra ili malo docnije.
Deca su krenula u školu, kao što i svake godine kreću. Doduše, ne baš isto, ali su krenula. Ne drže se za ruke na putu ka školi, ali zato drže distancu za ruku. Ne grle se i ne ljube sa drugarima, ali bože moj, kakve to veze ima. Miluju se pogledima i šire ruke u sebi, na pamet…..što bi rekli učitelji.
Lepo je u školi, nije da nije. Ali nema dodira, nema prisnosti, nema one radosti koja pršti na sve strane zbog prvog školskog dana. Ima samo upozorenja: nemoj tu da stojiš, dalje od njega, desnom stranom se penje uz stepenice levom silazi, suviše si blizu, ne skidaj masku, udalji se od drugarice, sedni ovde, stani tamo…………haos u glavi, posebno prvaka, kojima je polazak u školu ionako nešto sasvim novo i stresno. Čak se i ne plače ljudski, nema ko da te zagrli i obriše ti suze. Samo tužno gledaš i slušaš šta je sledeće što treba i mora.
Sve je u redu, kažem sebi, u redu je. U redu je i kada ulazim u autobus i vozač me podseća „gospođo, maska”, ili mi kaže „tu se ne sedi”, ili me opomene „ malo dalje stanite, molim vas”.
U redu je i kada se oduševljeno zaletim da izgrlim drugaricu koju dugo nisam videla, pa se na pola puta ukočim , jer se setim Predraga Kona ili Darije Kisić Tepavčević i njihovih upozorenja „ako ne poštujemo pravila, uvešće se strože mere”. Neću strože mere, ne podnosim u principu nikakve mere, pa zato odustajem od zadovoljstva koje mi pruža topao zagrljaj sa onim koga volim.
Sve je u redu, kažem sebi, u redu je. I kada ti neko umesto ispružene ruke pokaže pesnicu ili lakat, a ti se u trenutku zbuniš kako da mu odgovoriš, jer topao stisak ruku ništa ne može da zameni. Posebno ne pesnica, ili lakat.
U redu je i kada se odmičeš od svojih najbližih, u strahu da ih ne zaraziš (iako nisi zaražen, ali ko bi ga znao), u strahu da im se nešto ne dogodi, jer ih voliš i brineš o njima.
U redu je i što nisi video svoje najbliže mesecima jer su „zakasali” u nekoj tuđoj zemlji pa ne mogu da se vrate. I ne znaš je li ti veća muka što ne možeš da ih vidiš, ili je veća briga kako im je tamo i neće li, daleko bilo, nešto da im se dogodi. Pa šta ćeš onda? Nit tamo, nit ovamo. Onaj sa palicom i upozorenjima ti stoji iznad glave i neprekidno te opominje obasipajući te brojkama zaraženih, umrlih, teško obolelih.
Ma sve je u redu, kažeš sebi po milioniti put, ne verujući više da li i sebi veruješ, a kamoli drugima. Sve je u redu dok smo živi i zdravi. Samo se život promenio, a na život se valja naviknuti.
Ma vraga ćemo se naviknuti ovako utegnuti pravilima koja nas rastržu, kvare i ono malo ljudskosti i topline u nama, vraga ćemo se naviknuti bez čoveka. Pokušavamo, ali teško ide. Da varamo na kartama, bojimo se. A šta ako se nešto dogodi, nešto zbog čega ću ja sam biti kriv? I ćutiš, ćutiš, trpiš i slediš pravila.
A život ti postaje sve besmisleniji i siromašniji. Ne zbog para, na tu vrstu siromaštva smo oguglali, zbog emocija koje ne možemo da ispoljimo, ne možemo da napunimo dušu, kako bismo trajali.
Sve je u redu, i ništa nije u redu. Pored , ne mali broj čekanja nečega, dobili smo još jedno čekanje. Čekamo da korona prođe, da umne glave naprave vakcinu, čekamo da se mere ublaže i kaiš popusti, da se granice otvore, da pozorišta i bioskopi počnu da rade, da se radno vreme kafića produži…….čekamo, čekamo, a ne znamo ni koliko ćemo dugo čekati. I pokušavamo da budemo normalni. Kao sve je OK, kao zbijamo šale na račun svega toga, kao navikli smo se i baš nam ponešto od svega i prija…….kao dobro nam je i sve je u redu.
Kao što vidite, ništa ne zavisi od nas. Uvek neko drugi upravlja našim životima. Bilo gde, i bilo kada, i bilo na koji način. Da će doći vreme da neko upravlja i našim emocijama, e to niko ne bi poverovao prošle godine, recimo. A eto, upravlja i lagano nas pretvara u robote. I mi pokorno sledimo uputstva. A može li drugačije, pitam? Pa ne može.
Te stoga…..sve je u redu, kad vam kažem. Važno je da uvežbate svoj um da je tako, i sve će onda biti u redu.
04.septembar
