Gradski Portal 018 – 16.02.2019
Totalno smo mi, ljudi današnjice, zamenili teze i na potpuno pogrešan način poimamo život. Brinemo o svemu što nas se ne tiče i na šta ne možemo da utičemo, a batalili smo ono, od čega nam život zavisi.
Skloni smo priči o lepom životu, tamo negde na Zapadu, o platama višestruko većim od naših, o luksuzu koji i prosečni ljudi mogu sebi da priušte, o opuštenosti i ležernosti svakidašnjice, koju mi nemamo.
O radu u tim zemljama nikada ne govorimo, a možda ne znamo, pa zato i ne govorimo. O ljudima, koji nemaju vremena kafu da popiju a kamoli da kafenišu satima, o stresu svakog od njih pojedinačno kako bi opstao i zadržao stečenu poziciju, kako bi platio sve dugove državi, kako bi priuštio ponešto i za sebe i kako se ne bi razlikovao od ostalih.
Rad se, nama na ovim prostorima, pozicionira negde pri dnu svih ostalih obaveza. O radu razmisljamo kao o “odlaženju na posao”, kao o obavezi koju jedva čekamo da se okonča pa da se vratimo kući, kao o mestu neprijatnom za življenje na kojem nas neko maltretira, pritiska, izrabljuje i ide nam na živce. Mi, na našim radnim mestima, ne zarađujemo – mi primamo platu. Naša je misao orijentisana, ne ka uloženom trudu da se više zaradi, već ka višoj plati koju neko neće da nam da, a mi smo zaslužili.
Svi smo mi naopaki u tom odnosu prema radu. Iz prostog razloga što nama rad nije osnova života, nama je politika osnova života. Od politike nama sve zavisi. Valjda zbog toga mi stalno tragamo za političarima koji će nam doneti bolji život, koji će preko noći preokrenuti sve u našim jadnim životima, koji će biti naši spasioci i utemeljivači nekog boljeg sutra.
Jesmo li ikada , svih ovih godina unazad, uspeli u tom traganju? Pa nismo. Nismo zato, što je ključ rešenja u nama, a ne u njima. Ne u našoj sposobnosti da budemo revolucionari i promenimo Miloševića, Tadića, Koštunicu, Vučića……. Već u
našoj sposobnosti da mi budemo sposobniji i bolji ljudi. Da ponudimo sebe njima, kako god se oni zvali, da svi zajedno zasučemo rukave i pokušamo nešto da uradimo. Zarad dobrobiti svih nas, pre svega nas…..oni će se snaći.
Nije ovo nikakvo filozofiranje, to je najprostija promisao dobrog domaćina u bilo kom srpskom selu. Da ne idemo dalje, u selu kažem. Naš seljak, koji je glava kuće , odlično zna – da ako ima dobru, pametnu i vrednu decu – ići će mu napredica, kako se kaže. Ako su mu deca loša, sve će ići naopačke i kuća će propasti.
Može general da bude najbolji general, ako su vojnici nikakvi, izgubismo bitku dok trepneš. A mi gubimo bitku za bitkom. Zato što su nam vojnici loši i zato što imamo zabušante u redovima.
16.Februar
