Ne znam vama, ali meni ovaj produženi policijski čas baš prija. Ne žestite se odmah, pojasniću.Prvo i osnovno u ovakvim situacijama uvek polazim od mudrih misli običnih ljudi : „svako zlo, donosi nešto dobro”. Eto, meni je ovo zlo donelo mnogo toga dobrog.
Pa ja brate godinama unazad nisam pripremala uskršnji ručak ovako natenane, s ljubavlju, vodeći računa o svakom detalju. Pri tom – srce mi ne preskače hoće li da pozvoni telefon, da li će neko da me prekine usred posla, jesam li zaboravila nešto ili nisam, moram li da otrčim negde ili ne moram. Ničega od svega toga nema i ja polako sve pripremam, uključujući i dekoraciju o kojoj usput razmišljam, jer mi je mozak prvi put slobodan za razmišljenje o običnim stvarima.
Prvi put se javljam na telefon bez nervoze, jer znam da može da me zove neko meni drag iz familije i prvi put mogu da razgovaram koliko hoću, ne prekidajući priču uz ono uobičajen “izvini žurim, moram da stignem, čekaju me”.
Prvi put posle dužeg vremena ja mogu da razgovaram sa svojom familijom, da odvojim vreme za njih ne prekidajući ih na pola rečenice sa “ užurbaj malo s tom pričom, nemam vremena da te slušam, žurim”. Ne žurim, slušam, i prija mi što slušam. Makar to bila i priča kako ćemo da zasadimo muškatele na terasi.
Eto, spomenuh terasu. Konačno sam uspela i terasu sa počistim za sunčane dane, da sednem i popijem kafu, i da blenem u ništa, osluškujući tišinu. Kako je lepo kada možeš da čuješ tišinu. I to sam gotovo zaboravila – da tišina može da se čuje.
Posle ko zna koliko vremena ne „ručavam s nogu”. Ručavam ko čovek, lagano, opušteno, uživajući. I kafu pijem natenane, ko u stara dobra vremena, kada se kafa „gustirala” i nije se pila u prolazu.
U svemu tome ja imam i vremena. Za sebe. Da pogledam film, da čitam knjigu, da se opustim u kadi, da sredim kosu, nokte, da opeglam veš pod konac.
Meni je ovaj policijski čas „otvorio oči”. Ukapirala sam koliko dugo traje jedan dan u ljudskom životu. I na koliko ga dobrih načina možemo iskoristiti ne kockajući se s vremenom. I koliko važnih stvari smo zaboravili u tom jednom danu, i u nizu dana koje nam guta vreme, a mi ih bacamo iza leđa, kao da će svi ti dani nekada imati reprizu. A neće.
Sve ovo što nam se događa je loše, gledano iz više uglova. Ali i dobro, jer nas vraća nekim ljudskim vrednostima, zaustavlja nas u besomučnoj trci koja nikuda ne vodi i u kojoj smo zaboravili sve što volimo i do čega nam je stalo. Neko nas je navio ko satove i mi jurimo bezglavo, ne razmišljajući o tome da će kazaljke začas napraviti pun krug i poklopiti se. I tu će biti kraj dana. I kraj života.
Epa, neko ili nešto nas je zaustavilo. I dobro je što je tako. Svako zlo donosi nešto dobro, rekoh na početku priče. Pa će, nadam se, i ovo loše izroditi dobro. Zato mi ne smeta policijski čas, naprotiv. U njemu treniram da budem više čovek.
19.april
