Ponekad mi se čini da će ovaj naš, srpski narod, živeti 500 godina. Lagano, bez žurbe i nervoze, bez prevelikog truda da činiš ono što si zacrtao i kroz večno obećanje sebi i drugima „sutra ću“.
Nama će sve biti sutra, nikako danas i sada. Ako nekome nešto obećamo, a to nešto dok udariš dlanom o dlan možemo odmah da ispunimo, svejedno ostavljamo za sutra. A sutra je u Srbiji sinonim za beskonačno. Sutra može da bude i prekosutra, i naredne nedelje, meseca, pa i godine, a može da bude i nikad. I tako živimo, ili životarimo u iščekivanju nečega, bolje rečeno odlaganju svačega.
Sećam se jedne reklame iz proteklog perioda koju i dan danas ponavljam i koja mi se mnogo dopala. Firma se zvala Abak, a ne znam da li i danas postoji. Sve što su radili, klijentima su obećavali da će uraditi za juče. Dakle odmah.
Šta bi valjalo promeniti da, makar, one jednostavne stvari u životu uradimo odmah. Da čovek na ovim prostorima bude siguran da, kada nekud krene da nešto završi, da to i završi. Odmah, a ne sutra. Zato što su mnoge stvari, po svim zakonima i pravilima, izvodljive odmah. Ukoliko taj koji ih izvodi, želi da to učini. Ali jok. Sve će, taj neko, ostaviti za sutra. Kako bi sebi dao na značaju, kako bi svoj posao u očima drugih učinio važnim, i kako bi – u krajnjem – imao nadmoć nad nekim, koga treba da usluži.
Lično imam fobiju i rezignirana sam do daske kada krenem da završim neki, sasvim jednostavan posao, na nekom sasvim nevažnom šalteru u gradu. U kojoj god službi bio, ko god na tom šalteru radio i kakav god to problem bio. Zato što će te na tom šalteru dočekati šalterski službenik koga mama nije naučila da, pre svega, kaže dobar dan i izvolite. Ta dva pojma pretvara u namrgođen dugačak i lenj pogled koji u prevodu govori: „samo si mi ti bio potreban i samo tebe čekam da mi pokvariš dan“. Ako se kojim slučajem drzneš da pored pitanja postaviš i potpitanje, nadrljao si. Uslediće „Gospodine ili gospođo…..znate li vi…..jeste li pročitali…….da li ste svesni…… i milion drugih pitanja na vaše potpitanje. Prepirka je neminovnost u ovakvim slučajevima, iz prostog razloga što ste vi građanin koji je krenuo da završi neki posao, a on tamo, iza tog stakla, je u službi građana, dakle i vas kao građanina. Tako barem papagajski ponavljaju svi političari – da su kojekakve ustanove, preduzeća i sve ostalo, u službi građana. Malo sutra su. Postoje samo da bi građanima dizali pritisak, jeli im vreme i kvarili dan. Čast izuzecima, razume se, kojih je toliko malo, da bi se mogli proglasiti endemskim slučajeviima.
Pravo da vam kažem sretoh jednom prilikom gospođu u jednoj našoj niškoj pošti, koja je ispunjavala sve moje kriterijume ponašanja. Svojim ljubaznim, za naše prilike nenormalno ljubaznim ponašanjem, naterala me je da pitam je li joj dobro i nije li se, možda, nešto zbunila. Na šta mi je ona kroz ljubazan osmeh samo odgovorila – ali ja samo radim svoj posao.
E tu je caka. Da neko „samo radi svoj posao“. I ništa manje i ništa više od toga. Pa sve bi onda funkcionisalo kao švajcarski sat. I ne bi bilo nervoze, i ne bi bilo svađa, ne bi bilo grešaka koje su ponakad nepopravljive, kao što su greške u zdravstvu recimo. Može da se dogodi da neko od bahatih ljudi, koji posao ne radi kako valja, bude i kažnjen zbog toga. Ali greškom izgubljeni život ne može biti vraćen. A mi grešimo, svi grešimo svakodnevno, upravo zbog tog odlaganja za sutra, zbog nemarnosti i površnosti kojom gledamo na tuđe probleme, a čije rešavanje zavisi od nas i našeg angažovanja.
Rekoh ja šta sam imala da kažem, šta leži na mojoj i duši mnogih od vas, ali problem nisam rešila. Vi, koji mislite isto – klimnućete glavom u znak odobravanja. Oni, koji se u prozvanima prepoznaju, nasmejaće se podrugljivo i reći da preterujem. Nema veze, ja i dalje mislim da malo ko od nas radi posao kako valja. Da je tako, sigurno bi svima nama bilo bolje, a nije. Možda će nam sutra biti bolje.
10.oktobar
