Prošla sedmica je bila baš burna, a repovi za njom se još uvek vuku. Ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov, nije došao u Srbiju. Zabranili mu da leti jer bi, pretpostavljam, ukvario leteću putanju. A još bi više štete naneo da je u Srbiju stigao. Te su tako susedne zemlje delovale preventivno, da se zlo ne desi.
Ali je zato par dana posle njegove planirane posete, bez problema, u Srbiju stigao nemački kancelar Olaf Šolc. Stigao, i sleteo u Beograd. I ne samo što je sleteo, nego nam je doneo i „dobre vesti“. Odmah je, ko iz topa, zatražio da se Srbija priključi sankcijama EU koje su uvedene Rusiji, a kada je reč o evrointegracijama Šolc je prvi put bio direktan. S neba, pa u rebra: Uslov za naš put u Evropu je međusobno priznanje Beograda i Prištine.
Što se toga tiče, bolje da nije ni poleteo, a još bolje je da nikada nije ni sleteo. Dođeš čoveku u kuću, i u njegovoj kući praviš raspored nameštaja i određuješ mu pravila ponašanja, bez stida i srama, čak bez zamatanja grubo izrečenih reči u celofan. Kolko da ne bole previše.
Mada, ruku na srce, predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije ostao dužan. Ali je, u odnosu na evropejca, bio daleko veći diplomata i lepo vaspitan čovek.
Vučić je rekao gospodinu Šolcu da je Srbija svoj stav prema napadu na Ukrajinu već izrazila, osudivši ga, jer se dogodio bez saglasnosti SB UN. Mada nije morala, zato što je i napad na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999 godine bio bez saglasnosti Saveta bezbednosti. A što se tiče sankcija prema
Rusiji, mi imamo drugačiji stav, rekao je predsednik, zato što mi u Srbiji imamo drugačiji odnos sa ruskom stranom vekovima unazad. Te stoga – „o svim našim odlukama u budućnosti, kancelar će biti upoznat“. Drugim rečima, ne mora da troši noge, a ni benzin (koji nema), biće obavešten pismeno. Pa živimo u doba elektronike, šta ima da se arčiš na gluposti.
Što se tiče priznanja KIM, naš predsednik je zblanuto priznao, da takav uslov čuje prvi put. Ali dobro, uvek za sve postoji prvi put. Osim toga, po pitanju KIM Srbija opet ima podršku Rusije. I ćao, doviđenja. Usput, Rusija nama i sada daje gas. Pa možemo da letimo koliko nas volja. Ako Šolc bude imao problema u nastavku, doletećemo do njega. Da ne brine.
„Ako mislite da nam pretite jer želimo da očuvamo napredak UN, ili da dođemo do kompromisa, nemamo ništa protiv. Mi radimo svoj posao, vi svoj“ – rekao je srpski predsednik. Auuuuu, što mi je u tom trenutku bilo milo jer mi je Vučić predsednik. Auuuu što sam se obradovala jer nije kleknuo pred Šolcom. Ne pitaj koliko sam bila ponosna na svoju zemlju koja nije Crna Gora, Makedonija, Bugarska, Hrvatska ili neka druga beznačajna zemlja u okruženju koja svoju snagu gradi na udvorničkoj politici prema raznoraznim likovima, sličnim Šolcu. Srbija ima svoje ja, što je izdvaja iz mase ameba, koje su umislile da su velike, samo zarto što ispred imena imaju prefiks – članica EU.
Vuku se repovi posle ovog događaja, i tek će da se vuku. Američki ambasador Kristofer Hil juče uopozorava Srbiju. Treba da razmisli, kaže, o tome gde leži njena budućnost. Jer, dodaje Hil „ono što se dogodilo u Ukrajini jeste brutalni napad na tu zemlju i nastavak ubijanja civila, nešto što je potpuno neprihvatljivo u ovom veku“.
Lepo im ide to ispiranje evropskih, i svih ostalih mozgova. Papagajsko ponavljanje jedne te isti rečenice, sve do tačke u kojoj svet ne bi rečenicu prihvatio i sam počeo da je ponavlja.
Ima, međutim, i onih, čiji su mozgovi nepotkupljivi. Ovih dana je poslanik Evropskog parlamenta iz Hrvatske Mislav Kolakušić baš uznemirio javnost. On je svojim kratkim govorom i kritikom spoljne politike EU hrabno i javno rekao ono što u Evropi mnogi misle a ne usuđuju se da kažu.
“Spoljna, sigurnosna i obrambena politika Europske unije danas se može opisati sa svega jednom rečenicom: EU je postala 51. država Sjedninjenih američkih država, ali bez ikakvog prava glasa”, rekao je Kolakušić za govornicom evroparlamenta.
Kolakušić je svojevremeno bio najveće iznenađenje izbora za Evropski parlament kada je osvojio 68.882 glasa, a svi ostali kandidati s njegove liste nisu zajedno dobili ni 1.500 glasova.
Bravo za evropskog parlamentarca Kolakušića, a bravo i za srpskog predsednika Vučića. Bravo za još neke, koje ne smem da spominjem, ali imam parvo da se makar radujem što, ipak, ne živim u svetu ameba, poltrona, licemera i prodanih duša. Uz misleće i hrabre ljude, ima nade. Polako, ali sigurno.
PS….Što se Šolca tiče, on verovatno više neće da leti. Što zbog “straha od letanja”, što zbog goriva, koje mu lagano curi.
