Gradski Portal 018 – 23.04.2019
Prošlo je 20 godina od bombardovanja RTS-a. Šesnaest kolega je poginulo kada je pogođena zgrada RTS-a u Aberdarevoj ulici. Dvadeset godina kasnije svi se i dalje pitaju zašto? Za zločin niko nije odgovarao? A i ko bi, kada oni koji bi trebalo da odgovaraju i dan danas upravljaju našim životima, i kroje nam kapu po svojoj meri.
Niko nije očekivao, niko se nije nadao, niko nije mogao da poveruje da će bombe pasti na nacionalni servis. Na RTS kojem se, bez obzira na sve kritike za njagova ideološka lutanja u to vreme, ipak najviše verovalo. Najveći kritičari RTS-a iz redova opozicije su , sećam se, i sami bili veoma uplašeni. Čulo se: najveća me panika uhvatila kada je nestao signal RTS-a. Šta ćemo sada? Ko će nam reći šta se događa? Pa sada može svašta da bude, ako ne čujemo i ne vidimo, nije ni bilo…….
Odgovarao je samo tadašnji direktor RTS Dragoljub Milanović. Zato što je dozvolio da zaposleni budu u zgradi. Mogu vam reći da oni, koji nikada nisu okusili novinarski hleb, ne mogu da znaju da istinski novinar ne razmišlja u takvim trenucima o opasnostima koje ga vrebaju. Zanima ga samo informacija do koje će doći, i koju će preneti građanima. Novinari su u to vreme samoinicijativno srljali u opasnost. Nema tu zabrana, nema tu pravila i kazni. Svako od njih odgovara za svoj život. Pa vi zamislite koliko je u to vreme vredela informacija. Vredela je život. I plaćena je životom. Neka bude i jeres ono što ću sada izgovoriti, ali pouzdano znam iz vlastitog iskustva, da je direktorova ili urednička reč tada manje vredela od želje za pravom informacijom. I da Milanović njegove radnike nije mogao da zaustavi u nastojanjua da rade svoj posao kako valja……a tada, u takvim uslovima, najbolje što mogu.
Da ogovaraju treba oni koji su bombama zasuli RTS. Znajući šta rade. Uostalom, jedan od kolega RTS danas priča:
„Zaista nisam to očekivao. Međutim, kada sa ove distance, svih ovih godina razmišljam, bilo je predznaka da su se sve kockice sloožile da RTS bude bombardovan. Te večeri, za razliku od svih ranijih, u zgradi nije bilo ni jednog stranog novinara, nijedne ekipe. Na platou kod televizije bila je postavljena i kamera za Breta Sandlera koji se svake večeri odatle uključivao. Te večeri nije dolazio da izveštava“, govori kolega.
Sećajući se toga, svih 20 godina, kaže, da se oseća tužno.
„Za mene je ovih 20 godina čist ćar. Ja sam nastavio da radim u ovoj kući i nadam se da ću iz nje i otići u penziju. Tužno je to, jer to je zločin i za to niko nije odgovarao i mi se nadamo da će jednom neko položiti račune“, rekao je kolega Dragan Stanar.
Ne možemo u ovom slučaju , dakle, izgovoriti onu našu čuvenu rečeniicu: Oprosti im Bože ne znaju šta rade. Oni su znali šta rade, a i mi smo znali šta radimo, bez obzira na posledice.
Tuga je jedino osećanje koje čovek, posle toliko godina, može da nosi u sebi. Tuga zbog nemoći pred silnima koji upravljaju tvojim životom, odlučuju šta ćeš a šta nećeš raditi, u krajnjem odlučuju hoćeš li živeti ili ne. Nema tu fer igre. Pobeđuje ko je jači. Tako je bilo, a tako je još uvek. Svakodnevno se uveravamo u tu činjenicu. Svetski moćnici su uvek u pravu. Šta god radili, i kako god se ponašali. Njihovo ponašanje, samim tim što je njihovo, postaje zakon. Na nama je da odlučimo hožemo li biti živi ili mrtvi. Kolege RTS su pre 20 godina odlučile da, zarad istine, daju svoje živote. I….možda odgovorni za to nisu odgovarali. Ali smo, makar, prstom, uprli u njih I prepoznali ih.
Koliko god demagoški zvučalo…..slaba vajda od ovakvog života.U kojem na duši nosiš nevine živote I u kojem znaš da si pobeđen, iako su te proglasili pobednikom. Pirova pobeda je to.
Prošlo je 20 godina od bombardovanja RTS-a. Šesnaest kolega je poginulo kada je pogođena zgrada RTS-a u Aberdarevoj ulici. Dvadeset godina kasnije svi se i dalje pitaju zašto? Za zločin niko nije odgovarao? A I ko bi, kada oni koji bi trebalo da odgovaraju i dan danas upravljaju našim životima, i kroje nam kapu po svojoj meri.
Niko nije očekivao, niko se nije nadao, niko nije mogao da poveruje da će bombe pasti na nacionalni servis. Na RTS kojem se, bez obzira na sve kritike za njagova ideološka lutanja u to vreme, ipak najviše verovalo. Najveći kritičari RTS-a iz redova opozicije su , sećam se, i sami bili veoma uplašeni. Čulo se: najveća me panika uhvatila kada je nestao signal RTS-a. Šta ćemo sada? Ko će nam reći šta se događa? Pa sada može svašta da bude, ako ne čujemo i ne vidimo, nije ni bilo…….
Odgovarao je samo tadašnji direktor RTS Dragoljub Milanović. Zato što je dozvolio da zaposleni budu u zgradi. Mogu vam reći da oni, koji nikada nisu okusili novinarski hleb, ne mogu da znaju da istinski novinar ne razmišlja u takvim trenucima o opasnostima koje ga vrebaju. Zanima ga samo informacija do koje će doći, i koju će preneti građanima. Novinari su u to vreme samoinicijativno srljali u opasnost. Nema tu zabrana, nema tu pravila i kazni. Svako od njih odgovara za svoj zivot. Pa vi zamislite koliko je u to vreme vredela informacija. Vredela je život. I plaćena je životom. Neka bude i jeres ono što ću sada izgovoriti, ali pouzdano znam, iz vlastitog iskustva, da je direktorova ili urednička rec tada manje vredela od zelje za pravom informacijom. I da Milanović njegove radnike nije mogao da zaustavi u nastojanjua da rade svoj posao kako valja……a tada, u takvim uslovima, najbolje što mogu.
Da ogovaraju treba oni koji su bombama zasuli RTS. Znajući šta rade. Uostalom, jedan od kolega RTS danas priča:
„Zaista nisam to očekivao. Međutim, kada sa ove distance, svih ovih godina razmišljam, bilo je predznaka da su se sve kockice sloožile da RTS bude bombardovan. Te večeri, za razliku od svih ranijih, u zgradi nije bilo ni jednog stranog novinara, nijedne ekipe. Na platou kod televizije bila je postavljena i kamera za Breta Sandlera koji se svake večeri odatle uključivao. Te večeri nije dolazio da izveštava“, govori kolega.
Sećajući se toga, svih 20 godina, kaže, da se oseća tužno.
„Za mene je ovih 20 godina čist ćar. Ja sam nastavio da radim u ovoj kući i nadam se da ću iz nje i otići u penziju. Tužno je to, jer to je zločin i za to niko nije odgovarao i mi se nadamo da će jednom neko položiti račune“, rekao je kolega Dragan Stanar.
Ne možemo u ovom slučaju , dakle, izgovoriti onu našu čuvenu rečeniicu: Oprosti im Bože ne znaju šta rade. Oni su znali šta rade, a I mi smo znali šta radimo, bez obzira na posledice.
Tuga je jedino osećanje koje čovek, posle toliko godina, može da nosi u sebi. Tuga zbog nemoći pred silnima koji upravljaju tvojim životom, odlučuju šta ćeš a šta nećeš raditi, u krajnjem odlučuju hoćeš li živeti ili ne. Nema tu fer igre. Pobeđuje ko je jači. Tako je bilo, a tako je još uvek. Svakodnevno se uveravamo u tu činjenicu. Svetski moćnici su uvek u pravu. Šta god radili, I kako god se ponašali. Njihovo ponašanje, samim tim što je njihovo, postaje zakon. Na nama je da odlučimo hožemo li biti živi ili mrtvi. Kolege RTS su pre 20 godina odlučile da zarad istine daju svoje živote. I….možda odgovorni za to nisu odgovarali. Ali smo, makar, prstom, uprli u njih I prepoznali ih.
Koliko god demagoški zvučalo…..slaba vajda od ovakvog života.U kojem na duši nosiš nevine živote I kada znaš da si pobeđen, iako su te proglasili pobednikom. Pirova pobeda je to.
23.April
