Priča koja rastavlja srce na komade: Baka Maru sin ostavio samu na planini, prodao zemlju i otišao za Kragujevac
Baka Mara (75) živi sama u davno sazidanoj prostranoj kući od cigala i u nepokošenom dvorištu, ispod obronaka planine Goljak u selu koje je do pre 40 godina imalo 200, a do pre 20 godina 30 stanovnika. Pored bračnog para na brdu preko puta, ona je danas jedini stanovnik u selu.
Tri sina, svi otišli, sve od imovine uzeli i prodali, jedan na drugoga prebacuje obavezu čuvanja roditelja, ni jedan se u selo ne vraća. Snaje i unuci gotovo da i ne poznaju baka Maru, koja živi bez para, ali i bez srca, koje su joj najrođeniji uzeli.
Mnogo češće od sinova, Maru obilaze aktivisti Crvenog krsta i Narodne kuhinje i s vrema na vreme neko iz lokalne samouprave. Donose joj lekove i nešto od hrane, a tokom zime redovno zovu telefonom.
Ovo je jedna od bezbroj priča o usamljenim ljudima i ostavljenim roditeljima. Bez emocija, bez griže savesti. Sablažnjiva je činjenica, da o tim starim, zaboravljenim ljudima nikada ne govorimo u javnosti. Ne trudimo se da ih učinimo vidljivim, ne pada nam na pamet da bismo mogli nekako i da im pomognemo, i ni u krajičku mozga nemamo saznanje da starost nije bolest, koja nekoga može da strefi, a nekoga preskoči. Starost je nužnost, koja svima nama sledi.
Brinemo u ovom društvu o raznoraznim kategorijama stanovništva, ponekad i o onima o kojima ne bi trebalo toliko da brinemo, raznorazne organizacije se zalažu za zaštitu njihovih prava, uzdižu na pijedestal probleme, koji ni izdaleka nisu problemi, prosipaju iz šupljeg u prazno brinući o ljudima, koji sami o sebi mogu da brinu. O ljudima koji su samo delić društva, a pri tom ne tako važan. A stari su društvo, društvo koje nas u jednoj fazi naših života, onoj najtežoj, završnoj –čeka.
Ne bih ja o deci koja ne žele da brinu o svojim roditeljima. Ne bih, zato što moralni zakoni ne podrazumevaju i sankcije. I ne postoji pravni lek za ovakvu vrstu prekršaja. O nama, kao društvu, bih u celini. Društvu, koje je odnegovalo takve kriterijume, po kojima su stare osobe neke osobe, čiju smrt samo čekamo, i tako im je kako im je, i nije nas briga jer imamo sijaset drugih problema, i ne razumemo ih jer su samo teret koji zanoveta, i volimo ih iz obaveze jer su nas rodili…….do sutra bih ja mogla da nabrajam sve ono što činimo, a do prekosutra ono što ne činimo za njih. Počev od prostog uvažavanja starijeg čoveka, pa sve do stvaranja uslova za njegov lepši život u toj čekaonici smrti. Jer šta je starost kod nas, nego čekaonica smrti?
Razvijene zemlje, poput Austrije recimo, grade Domove za stare pored Domova za nezbrtinutu decu. Ako već moraju da borave u Domu za stare, da im boravak bude lepši i ugodniji. Svaka čast onome, kome je ovakva ideja pala na pamet.
Ne zamerite mi što podsećam na neka stara vremena u kojima su stari ljudi u kući bili carevi. Koji su poštovani do neba i čija se reč, kakva god bila, uvažavala. Vremena u kojima se najstariji član porodice, iz poštovanja, ljubio u ruku. Glupo sve ovo vama sada zvuči. Ali je značilo onome koga u ruku ljube. Znao je da ga poštuju od srca, znao je da ništa, što je radio u životu, nije bilo uzaludno. I mirnije je provodio te poslednje dane života uz sve one, koji njegovom zaslugom hodaju po ovom belom svetu.
A starost je poput aviona koji leti kroz oluju. Jednom kada se ukrcate, ne možete više ništa učiniti u vezi s tim – kaže Golda Meir.
Svi smo mi u avionu, samo je pitanje kada ćemo stići do baka Mare na planini Goljak. A kada stignemo, niko nam više ne može pomoći i bićemo s one strane života, bez ičega stečenog, osim tuge i kajanja što smo uopšte živeli.
Volela bih kada bi nekome, makar palo na pamet, da tu među nama žive i stari ljudi. Većina koja bi volela da živi, a mi im živote oduzeli.
