Gradski Portal 018 – 06.01.2019
Peti protest, kako kažu organizatori, protiv nasilja pod sloganom „Jedan od pet miliona“ održan je juč e u Beogradu. Učesnici protesta su se najpre okupili na platou kod Filozofskog fakulteta, a potom krenuli u protestnu šetnju.
Negde u isto vreme, na trgu kralja Milana u Nišu takođe protest. Lični, kako ga je nazvao dr Saša Zivić, profesor Medicinskog fakulteta i član Nove stranke. Naglasio je da je „nezadovoljan pre svega time što sve više mladih lekara i medicinskog osoblja posao traži preko granice, ali i uopšte stanjem u Srbiji“.
Beogradski protest nismo videli pa o njemu, kao novinari, ne možemo ni da pišemo. Niški jesmo i, bez obzira što je „lični“, utopiće se u stranački 11 januara, a to je najavio dr Živić, nismo rekli mi.
Pošto smo ovaj naš niški, koji je okupio, brat-bratu, maksimum do 200 ljudi (a i to je mnogo – nego kuća časti), dozvoljavamo sebi da kažemo da je to – u najmanju ruku nekakav čudan i neobičan protest.
Prvo – šta je to lični protest? Ako tako može u ovoj državi, ajmo da iz ličnih razloga svi krenemo za ponešto da protestvujemo. Pa da ga, mic po mic, pretvorimo u protest protiv vlasti.
Drugo – dobri poznavaoci prilika i ljudi u ovom našem, i velikom i malom gradu, odlično znaju „face“ koje se na protestu okupljaju. Zoran Živković, koji voli da sebe zove „bivši premijer“, „bivši ministar“, „bivši gradonačelnik“, „bivši ovo i ono“……na protestu je bio vrlo „sadašnji“. I obavezno prisutan u prikrajku, kao „potpaljivač vatre“. Nećemo dalje poimence, ali tu su se našli i bivši funkcioneri
Demokratske stranke koji bi rado da budu opet sadašnji i koji smatraju da je repriza 5 oktobra moguća.
Degutantno je posmatrati ovakve skupove „bivših“, poprilično izanđanih i politički istrošenih faca, koje se upinju iz petnih žila da izađu iz kliničke smrti. Nikako da im uđe u glavu da se 5 oktobar dogodio jednom i u trenutku u kojem oni nisu bili toliko pametni i hrabri, već je trenutak bio pogodan, a kockice se složile njima na ruku.
Na protestu – ličnom ili stranačkom sasvim svejedno – bili su i novinari koji „vole frku“, „da se nešto dešava protiv vlasti“, da „uhvate ekskluzivu“. Džaba. Teško je bilo i najvećim umetnicima među njima da naprave fotku, na kojoj se vidi protest, u pravom smislu te reči. Pre bi se reklo da autobus kasni, pa se na stanici napravila gužva.
Iza svega što izgovaram, stojim kao novinar – koji je video i čuo, a bogami i koji puno toga zna ( izvinjavam se što znam, desilo mi se). Novinar koji ne naduvava stvari, ne pravi od komarca- magarca i koji pokušava da razumno promišlja o stvarima o kojima piše, na osnovu viđenog.
Ako se u čitavu priču uključi i lični utisak i doživljaj (dozvolićete i meni dozu ličnog, ako je već dr Živić koristi), onda bi taj doživljaj mogao da se kratko definiše kao „ blaga mučnina i gađenje nad onim što ne liči ni na šta, a teži da bude nešto“.
Uz izvinjenje svima, koji su povređeni zbog ovakvih reči, usuđujem se da kažem: aman ljudi, imate li nešto konstruktivno da ponudite, ajmo nešto da uradimo ako može, manimo se više protesta koji nikuda ne vode i ničemu ne služe. Osim pojedincima da ni od koga, postanu neko i nešto. Taj film smo gledali, dosadan je i nema poentu.
6.januar
