“Srbi su nebeski narod“, čujemo često. Pa, sad ne znam da li su baš nebeski, i šta to uopšte znači, ali da su poseban i čudan narod, to će potvrditi svako ko nije iz Srbije, a sticajem okolnosti živi ovde i pokušava da se prilagodi svemu, što ga je ovde snašlo. Ne mali broj priča onih, koji su došli iz neke druge zemlje i život nastavljaju ovde u Srbiji, potvrđuje ovu konstataciju.
Nikome nije jasno kako to u jednoj siromašnoj zemlji, a po svim parametrima uključujući i naše svakodnevno kukumavčenje, mi jesmo siromašna zemlja….nikome, dakle, nije jasno kako u toj siromašnoj zemlji svi lagodnije žive od onih dobrostojećih u tim bogatim zemljama, odakle dolaze.
U ovoj našoj zemlji se voze skupi automobili, bez obzira što su nam plate male. Ovde se nose najskuplji telefoni, bez obzira „što nemamo ni za leba“. Za kafu i piće u kafiću ima svako, iako ništa nema. Devojke su u po bela dana obučene ko da su krenule na doček nove godine ili proslavu mature. Markirana garderoba se podrazumeva, makar je nabavili i kod šanera. Gotovo da ne postoji mlada žena koja ne posećuje manikira i pedikira redovno, a o kozmetičaru i frizeru da i ne govorimo. Na letovanja se ide „pod obavezno“, jer je blam ne otići negde, pa neka je to i na rate ili van sezone…………i sve to u zemlji u kojoj svi odreda ( izuzev retkih pojedinaca sa epitetom bogataši) sebe smatraju prosekom, koji naginje ka siromaštvu. Prosekom, koji prosek drži ulažući nadčovečanske napore i snalazeći se da „održi nivo“. Jer, na ovim našim prostorima je sramota biti ono što jesi i živeti u skladu sa svojim mogućnostima, iako stara narodna kaže „protegni se prema guberu“.
Taj „prosek“ od ljudi, koji po načinu življenja iskače iz proseka, redovno šalje svoju decu na ekskurzije zadužujući se do guše, redovno omogućavca deci da završavaju škole (zbog kojih grcaju u dugovima), redovno upisuju svoju decu na balete, u muzičke
škole, na raznorazne kurseve stranih jezika, a kupuju i klavire iako deca u konačnom nikada ne nauče da sviraju klavir.
Taj „prosek“ od ljudi se bezrezervo odlučuje za skupe svadbe, rođendane, proslave punoletstva, godišnjice brakova, proslave mature……i šta ti ga ja znam šta sve na ovim prostorima slavimo pompezno i uz mnogo para, jer spisku se vremenom dodaju nove stavke i izmišljotine.
Srbi su narod, koji troši i ono što nema, ali ga odnekuda nabavi, nađe, snađe se……..i živi, kako misli da treba da živi. A uvek misli da treba bolje i raskošnije. Zato uvek i misli da je siromašan i da mu nešto fali.
Baš zbog toga smo svima , koji dođu sa strane, čudni. I ne mogu da shvate našu filozofiju života. Nije im jasno da sve to možemo, a sve to nemamo, a ponajviše im nije jasno kako sve to imamo – a ne volimo baš mnogo da radimo. Za razliku od stranaca, kod nas je nezamislivo da naše dete radi i studira. Nezamislivo je da, ako hoće markiranu garderobu, treba samo da se potrudi da zaradi i kupi je. Nezamislivo je da se odrekne svih, gore navedenih pogodnosti, zato što nema para. Kod nas nema „nema para“. Mora da ih ima, pa makar se crklo. Na ovaj, ili onaj način. A način uvek pronađemo, često ni sami ne znajući kako.
Nikada mi neće biti jasno je li ovo dobro, ili nije dobro po nas? Ponašamo li se kako treba, ili bi trebalo da se manjamo? Što se nas tiče, hvala ne bismo. Dobro nam je i ovako. Što se stranaca, koji dođu ovde da žive tiče, i njima je dobro. Nikada ne požele da se vrate, jer dobijaju nešto, što u svojoj zemlji nikada nisu mogli da imaju. A šta je to nešto? Pa NEŠTO, što ni mi ne znamo šta je, ali je dobro i čini nas Srbima, narodom mnogo drugačijim od ostalih. Ko to nije upoznao i osetio, taj nema pojma ko su Srbi i kakva je Srbija.
U čitavoj priči postoji još jedna sitnica. Mi Srbi ne želimo da se menjamo. Volimo sebe takve kakvi jesmo, a kome se ne dopadamo…..pa daleko mu lepa kuća.
9.Septembar
