Fejs može, itekako, da bude korisna stvar. Nigde na drugom mestu ne možeš da pronađeš i pročitaš, pored sijaset nebuloza i nepotrebnih postova, i reči nekoga, koga poznaješ a ne znaš šta radi, gde je trenutno i kakav je njegov život. I nešto lepo o njemu da čuješ.
„Da mi je neko rekao da ću 3 godine nakon poslednjeg neuspelog, po redu, prijemnog ispita, biti član komsije za prijemni ispit u profesionalnoj glumačkoj školi Léda u Tuluzu ( Francuska), verujte da bih se slatko ismejao. Međutim, život je sve ono što ne možemo ni da objasnimo.
Da, dragi moji…danas sam svim kandidatima pružio ljubav i podršku u ostvarenju svog sna i radujem se što se pridružujem ovoj školi kao profesor vokalne tehnike i pozorišne teorije sa dramaturgijom. Takođe, biću zadužen za kreacije u domenu kabarea i mjuzikla.
Želim da vam na ovaj način pošaljem svu moguću ljubav i podršku u vašim snovima.”
Ovo je napisao Miloš Unić, pre par godina glumac Akademskog pozorišta u Nišu, čije smo uspehe mi novinari pratili, beležili brojne osvojene nagrade, radovali se postignutom zajedno sa njim, ali nismo znali da li je on srećan ili nije. I da li je, glumeći u Akademskom i osvajajući nagrade, ostvario svoj san.
San Miloša Unića je bio da postane glumac, ne pravnik za šta se školovao. I pokušavao , ne jednom ili dva puta, devet puta je pokušao da upiše Akademiju ovde u Srbiji i 9 puta su mu rekli da nije dovoljno dobar za to što želi.
Upisao je akademiju u Tuluzu u Francuskoj, na dva fakulteta je pre toga primljen, dobio je stipendiju Francuske vlade, po završetku školovanja dobio je odmah radno mesto, i evo ga sada samo posle tri godine on odlučuje o prijemu novih studenata na Univerzitetu u Tuluzu. Pa kako čovek da se ne raduje zajedno s njim? Miloš je na svom primeru pokazao da snovi, ako se nešto mnogo želi, mogu da se ostvare.
Nije prvi put da progovaram o Milošu, a Miloša ima puno u Nišu, nije prvi put da ga ističem kao primer, i nije prvi put da se radujem njegovom uspehu. I opet ću, i hiljadu puta ću – ne bih li skrenula pažnju onima koji ovakvoj deci kroje sudbinu, i ne bih li ukazala drugim mladim ljudima ,sličnim Milošu da je u životu sve moguće, samo treba koračati i ne osvrtati se iza sebe. I uporno dokazivati svoje vrednosti, koje će kad tad pronaći onoga ko ih prepoznaje.
Mnogo mi je žao što današnji mediji pune novinske stupce i televizijske programe bezvrednim likovima, ljudima koji ničim ne zavređuju pažnju, a pojavljivanjem na televiziji postaju junaci, primeri za ugled mlađim generacijama. Činimo li to namerno, ili smo naprosto i sami izgubili kompas, pojma nemam. Znam jedino da sam bezgranično tužna zbog toga, jer sam uverena da neki mladi ljudi uče sve lekcije o nakaradnostima društva, a niko ne uči kako otići u Tuluz i u Francuskoj postati važan, kako postati student Kembridža a da ti mama i tata nisu niko, kako biti uvažen i na vrhu u poznatim svetskim kompanijama uz vlastitu pomoć i znanje…….kako sve to postići, ne tražeći ničiju pomoć. Niko ne piše, i ako piše, piše tu i tamo……pa se brzo i zaboravi.
Ali se zato neki sete pa kažu: aha, napustili su svoju divnu zemlju i otišli tamo negde da drugima budu od vajde, da svoje znanje poklone strancima, a ova zemlja ih je školovala. Tačno, ova zemlja ih je školovala, ali ih valjda nije školovala da, talentovani i puni znanja, budu prodavci, šankeri ili štogod slično, kako bi zaradili za život. Školovala ih je, pretpostavljam, da budu ono za šta su se školovali i da sebe svojoj zemlji daju. Otišli su, zato što ih niko nije hteo, a oni nisu prihvatili manje od onoga što jesu.
Zato – čestitke Milošu i svima ostalima koji sanjaju svoje snove, gde god ih sanjali. Njihovi su, i na njih polažu pravo.
5.septembar
