Vakcinisati se, ili ne – pitanje je na koje mnogi od nas još nisu pronašli odgovor. Šekspirovsko pitanje koje postavismo sebi, čim vakcina stiže u Srbiju. Pre toga smo se pitali kada će da stigne, da li će uopšte da stigne, i kada će definitivno obični građani moći da je prime. Unapred izražavajući sumnju u to da će do nas stići u skorije vreme, i da ćemo imati sreću da zavrnemo rukav i odahnemo, jer smo se barem malo zaštitili od “opakog neprijatelja”.
Stiže vakcina – Fajzerova, pa ruska, pa kineska. Matirao nas tako brz dolazak vakcine. Nismo se pripremili, sve nas iznenadilo. Šta sada da radimo? Pa ništa, nego da čekamo da do nas stigne, a da stigne neće skoro.
Onda primiše vakcine neki važniji ljudi da nam budu primer, pa ih primiše i oni najstariji u Domovima za stare jer su ugrožena populacija, pa poče ta vakcina da stiže i do širokih narodnih masa……i satera nas u ćošak. Šta sad? Da zavrćemo, ili da ne zavrćemo rukav?
Usledila su “visokonaučna proučavanja” pomenutih, na društvenim mrežama razume se, preko prijatelja i posredstvom “rekla kazala” – i dođosmo do zaključka da je sve to nama, ipak, sumnjivo. Kako li baš najpre stiže do nas jadne i nikakve u ovom belom svetu. Ma naravno, hoće da je na nama testiraju, jer nije dovoljno proučena. Mozgamo, studiramo, sumnjamo i dolazimo do zaključka da tu “nešto smrdi”. Počesmo da sumnjamo i u istinitost svega što smo videli na televiziji, mislim to što su neki funkcioneri među prvima primili vakcinu, da li je to baš bila vakcina ili neki lažnjak kako bi nas navukli.
Vakcinišu se ljudi, da li masovno ili ne (jer i u to sumnjamo), a dobar deo naroda gleda sa strane, merka i hvata svaki pogrešan korak i svaku sumnjivu situaciju. Ispitujemo vakcinisane kako su, pa ako ih je slučajno bolela glava ovih dana, od vakcine je. Vagamo treba li ili ne treba, da sačekamo ili da rizikujemo, pa šta bude.
U međuvremenu vakcinacija se sprovodi širom planete u pokušaju da se pandemija Kovid 19 stavi pod kontrolu. Briga nas za planetu, mi imamo sebe i strah za sebe.
Bezbroj informacija i saveta deluje zbunjujuće, ne možemo da ih sve pohvatamo i složimo u mozaik.
Stručnjaci na osnovno pitanje – Šta je vakcina, odgovaraju da ona samo priprema naše telo za borbu protiv neke infekcije, virusa ili bolesti. Da navodi imuni sistem u telu da prepozna uljeza ako se s njim sretne i proizvede antitela, kako bi telo naučilo da se bori protiv njega. Pomaže nam, dakle, da izgradimo imunitet.
Stručnjaci, takođe, upozoravaju da će verovatno biti potrebni meseci, možda čak i godine, da bi se vakcinisalo dovoljno svetske populacije protiv Kovida 19 i stiglo do tačke kada možemo da se vratimo u normalu.
A mi, eto, možemo, ali nećemo. Ni sami ne znamo zašto nećemo, ali nećemo kada oni hoće. Mislim oni, koji nas savetuju da se vakcinišemo.
Zaboravismo začas sve one dane strahovanja u proteklih godinu dana, zaboravismo kroz šta smo prošli i šta sve (neki od nas doživeli), zaboravismo da smo vakcinu ko zna koliko puta priželjikvali, sve zaboravismo zato što smo navikli da vazda reagujemo naopačke. Pa i kada je zdravlje i život u pitanju.
Neću ja ništa da kažem – treba ili ne treba. Samo hoću da kažem da smo čudan narod. Ne znamo šta hoćemo, niti šta nećemo. Pa vrlo često nećemo i ono što hoćemo. Važno je da reagujemo naopačke, pa makar i na svoju štetu.
05. septembar
