Nikada do sada situacija pred izbore nije bila čudnija i ovako obavijena velom tajni. U vazduhu se oseća napetost i neka neobična atmosfera, nepoznata i onima koji su doživeli i preživeli sve dosadašnje izbore.
Čekalo se da Skupština donese odluku, čeka se da ih predsednik raspiše, čekamo datum kada će biti i čekamo pucanj za start predizborne trke. Kad opali pištolj, počinje čudo. Samo što je to čudo, kao što rekoh, ovoga puta nepredvidljivo.
Svi čekaju da vladajuća stranka svojom kampanjom krene u žestoki napad, pokazujući sve što je uradila u vreme svog mandata i slikajući se na svim mogućim i nemogućim mestima. Čekajući tako nešto protivnici ove vlalsti unapred luduju i nerviraju se, jer su na gore navedene stvari preosetljivi, te ih stoga kritikuju unapred. Za svaki slučaj. A šta ako ne bude tako? Šta ako bude drugačije? Šta ako SNS-ovci ne idu u lobiranje od vrata do vrata i ako se Vučić ne slika na svakom mestu, pošto se je već slikao kada je objekte otvarao i slike, pretpostavljam, čuva. Šta onda?
Opozicija posmatra iz prikrajka povremeno se oglašavajući šturim saopštenjima ko će na izbore, a ko u bojkot. Prilično je razuđena i nedefinisana, pa narod teško može da pohvata konce ko je ko, ko šta želi i čemu stremi. Ne sumnjam da opozicija, kako god se zvala, ima svoju priču. Al priča je za običnog čoveka prilično nerazumljiva. Prvo zbog toga što se više ne zna ko je tačno opozicija, kako se sve zovu te opozicione stranke, šta misle, ko su ljudi u ovoj ili onoj stranci i je li im cilj isti, ili im se ciljevi razlikuju? Oni to ne sumnjam znaju, ali narod ne zna. A narod treba da se opredeli na izborima. Šta ako svi na izbore izađu……Ili šta ako na izbore niko ne izađe?
Sve to ne znamo, a samo što nije zvonilo. Samo što nije počelo.
Da ne govorimo o objekitivnim problemima vlasti koji su baš, sada pred izbore, najveći. Počev od Kosova, pa do raznoraznih pritisaka međunaarodne zajednice kojima se treba suprostaviti, a ostati na nogama. Da ne govorimo o opoziciji koja je, ruku na srce, objektivno toliko slaba da slabija ne može biti, ali i takva kakva je može da ućari na mukama vlasti, koje se nje u ovom trenutku ne tiču. Njima bi bilo drago da vlast padne zbog Kosova. Nije važno Kosovo, uklanjanje vlasti i Vučića je važno.
Ponajmanje možemo da govorimo o sirotom narodu kojem se svi lončići pobrkali u glavi. Danas misli jedno, sutra misli drugo, a prekosutra može da uradi nešto sasvim treće. Na glasačkom listiću mislim. A kad uradi, uradio je. Završio je priču za naredne četiri godine. Mudro ili pogrešno, svejedno je. Udario je pečat nekome, koga će za vlast imati u narednom periodu. I na koga će, kako god se on zvao, sve vreme kukati čekajući da ga smeni na prvim izborima.
Ponekad se pitam jesmo li svesni svoje nesvesnosti uoči ovih i na svim dosadašnjim izborima? Je li nam jasno da smo se uvek rukovodili osećanjima, a ne razumom? Da li imamo pojma da smo krojači svoje sudbine, a mi je krojimo ne uzimajući joj meru. Merimo, ne kantarom, nego na đuture.
Baš zato me, nekako, ovi izbori pomalo plaše. Nema velike buke i halabuke, kao uoči svih ranijih, a opet ima nečega što se kuva i od čega normalnog čoveka podilazi tiha jeza.
Bojim se da za 30 godina ništa nismo naučili. I ne samo da ništa nismo naučili, nego smo i ono malo što smo znali, zaboravili. A svi se busamo u grudi, ko najveći znalci.
28.Februar
